Била једном четворица по имену СВАКО, НЕКО, БИЛО КО и НИКО.
Требало је обавити један важан посао и СВАКО је помислио да ће га НЕКО обавити. БИЛО КО је то могао учинити, а НИКО није хтео. НЕКО се због тога наљутио, јер је то био посао за СВАКОГА.
СВАКО је опет мислио да би га БИЛО КО могао обавити, но НИКО није схватио да га НЕКО не жели обавити.
На крају је СВАКО кривио НЕКОГА, јер НИКО није учинио оно што је могао БИЛО КО…
Овом кратком тексту не треба много науке да би се схватио. Данас се од нас тражи да сва ОВА ИМЕНА избришемо из наших мисли и заменимо их тачно одређеним. Да буде као у стара добра времена: да се тачно зна шта ко, када и како ради. Некада треба помислити и да сам баш ја тај коме је задатак или посао задат… Посебно то кажемо нама у емиграцији, где смо изложени свакојаким утицајима, а оно што је до нас – учинимо да бисмо бисмо НЕКОГА заменили својим именом – ЈА.
