Међународна научна конференција „Религија, атеизам и веровања за време државног социјализма” одржана је на Харвард универзитета у Бостону (САД). Учесници конференције били су професори и истраживачи који се баве питањима везаним за источну Европу из САД-а, Велике Британије, Канаде, Француске, Немачке, Чешке Републике, Украјине, Јерменије и других земаља.
Аутор овог текста је говорио на конференцији о културном и духовном наслеђу Косова и Метохије у периоду након Другог светског рата са посебним освртом на период након слома комунистичке Југославије до данашњег времена. Главни историјски темељ очувања српског етничког, верског и културног идентитета је Српска православна црква (СПЦ).
Након Другог светског рата Титов комунистички режим је сматрао цркву непријатељем развоја земље вођен марксистичком идејом да је религија „опијум за народ“ и „остатак прошлости.“ Један од метода које је нова власт примењивала је усађивање материјалистичког погледа на свет нарочито код младих људи како би утицај религије био сузбијен. Такав погледа на стварност се одразио на образовање свештенства. 1970. године било је 767 ученика и студената у српским православним школама и факултетима што је било недовољно за потребе СПЦ. Власт је радила на смањивању броја ученика у теолошким школама тако што је давала стипендије ученицима да не похађају теолошке школе већ гимназије и друге државне школе. Од 1945 до 1965. године, 1,500 ученика је завршило теолошке школе, а само 593 ученика је служило у црквама.
Комунистичка власт је основала друштво свештеника које је имало за циљ да натера свештенство да сарађује са новом влашћу и створи поделу између свештенства и Патријаршије СПЦ. Највећа трагична подела тзв. раскол је наступио 1963. године када је српска дијаспора у САД-у била подељена на два табора: на тзв. слободну цркву независну од Патријаршије и оних који су били за сарадњу са Патријаршијом СПЦ. Помирење између две супротстављене цркве је донео Патријарх Павле када је посетио САД 1992. године. Многобројна имања Српске православне цркве су уништена и конфискована (преко 1.180 црквених имања и фондова и преко 70.000 хектара земљишних поседа) од комунистичке власти; црквени фондови су били национализовани, свештенство је изгубило плате и пензије. Манастир Високи Дечани на Косову и Метохији је 1946. године био кориштен као дечији рекреативни центар, локална пошта и центар за младе. Грачаница манастир је имао сличну судбину користећи посед за локалне антифашистичке савете и народне комитете и организовање различитих пионирских приредби и других догађаја. Био је само један монах у манастиру који је имао једну просторију и кухињу која је кориштена за манастирску администрацију.
Након распада Југославије, српско културно и духовно наслеђе је постала стална мета албанских екстремиста на Косову и Метохији. Врхунац је НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године када је преко 46 цркава и манастира Српске православне цркве уништено или оштећено и више од 250.000 Срба и другог неалбанског становништва протерано са територије Косова и Метохије. За време мартовског погрома 2004. године преко 31 цркве и манастира на Косово и Метохији који су изграђени у периоду од 12. до 19. века били су уништени или оштећени укључујући и оне под заштитом УНЕСКА, као што је манастир Високи Дечани. Више од 115 српских цркава и манастира на Косову и Метохији је уништено или демолирано за време боравка Кфора, који је имао задатак да заштити српско културно наслеђе.
Косово и Метохија је света земља за српски народ, свети Јерусалим и главни темељ српског етничког идентитета. Када је кнез Лазар изабрао слободу у царству небеском уместо понижавања и ропства у овоземаљском свету, он је обликовао Косовски завет који је одредио етички код будућих генерација српског народа до данас.
Учесници конференције и гости су имали прилике и да виде фотографије најзначајнијих српских цркава и манастира на Косову и Метохији који су део УНЕСКО-ове светске културне баштине: фотографије Пећке Патријаршије (изграђене у 13 веку), Грачанице (1321), Високих Дечана (1335), Богородице Љевишке (1309) и других цркава и манастира и остали задивљени лепотом и духовношћу српског културног блага.
Заштита српског културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији у великој мери зависи од међународне заједнице као и од српских институција и народа. Једна од поучних прича Патријарха Павла може помоћи у томе. Један од наших људи у очајању због немогућности да исхрани породицу оде до свештеника да му се пожали да не може више да поднесе немаштину и да жели да напусти Косово и Метохију. Свештеник одговори да треба да остане на свом огњишту: „За годину или две и слобода ће доћи.“ Беспомоћни човек одговори да ми то „слушамо већ пет стотина година и да се ништа није догодило. Ако би знали да ће доћи за педесет година, ми би сакупили снагу и истрајали.“ Свештеник одговори: „То је оно што те молим… Ово се догодило 1910. године, а слобода је дошла 1912. године. Да смо тада одустали, ми бисмо изгубили у две године оно што смо чекали пет стотина година.“
Милош Растовић
Истраживач на Дјукејн универзитету у Питсбургу, САД
