- Његово преосвештенство умировљени владика Атанасије (Јевтић), преминуо је после борбе са коронавирусом, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње, где се од последица инфекције коронавирусом лечио од 17. фебруара •
Његово мирско име било је Зоран Јевтић. Рођен је у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају, 8. јануара 1938. године. Био је један од четворице такозваних “ђака Аве Јустина” (ту су још Амфилохије, Иринеј (Буловић) и Артемије, од којих је двојицу – за мање од четири месеца „однео“ ковид 19) који су увек били слободни да кажу и знали су шта говоре.
Богословију је завршио 1958. године у Београду, у генерацији са митрополитом Амфилохијем и епископом Лаврентијем. По повратку из војске замонашио се у манастиру Пустињи код Ваљева 3. децембра 1960. године. Од 1991. био је епископ банатски, а наредне године је изабран за епископа захумско-херцеговачког. Услед тешке повреде вратних пршљенова усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП 1999.г (на његово место изабран Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња, где је 6. марта и сахрањен. Једно време био је на испомоћи Жичкој епархији.
У најтежим временима током рата, помагао је народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике… обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући народ. Косово и Метохија остали су му вечна незацељена рана.
У знак сећања доносимо интервју владикe Атанасијa Јефтићa за „Слободу“ из 2003. године
ДА ДРЖАВА СЛУЖИ НАРОДУ, А НЕ НАРОД ЊОЈ
*Овде не влада народ, већ странке и странчице које имају поткусуривања, претр-чавања… Како су се само изродили из комунистичког шињела сви скупа: и Вук, и Шешељ, и остали да их не именујем, јер ће се сигурно увредити и рећи да у ванредном стању говорим нешто… Баш ме брига, ванредно стање је за мене још од 1941. године. Тек треба да чекамо да се овај народ ослободи*
Његово преосвештенство владика Атанасије (Јевтић) студирао је у Београду, на Халци (Турска) и на Атинском универзитету, где је докторирао на еклесиологији Јована Златоустог и апостола Павла. Годинама га је “био” глас да се његове изговорене речи сви плаше, чак и он сам, али је говорио кад други нису хтели. Кад је, 16. марта 1981. године, спаљен конак у Пећкој патријаршији, тада јеромонах Атанасије био је мишљења да је “одмах требало рећи да је спаљен, а не да се говори замумуљено“.
„Отворено вам кажем да албански националисти тамо хоће да униште српску цркву, зато што је она стуб тог народа доле…”, говорио је владика Атанасије.
Његов антикомунизам није био мода као појавни антикомунизам код Срба деведесетих година прошлог века. Деценију унапред “прорекао” је, “молећи се Богу да се пророштво не обистини, да ће трећи издајнички чин Слободана Милошевића бити изведен са Косовом”, па се после остварења своје пророчке изјаве уверио да “пророци не могу бити срећни људи”. До упокојења владике жичког Стефана био је његов заменик, сада је администратор и чувар престола. О повратку Срба на светосавски пут, о историји страдања и спасења, о комунизму који као систем у Србији није демонтиран, о томе да ли се и шта променило у октобру 2000. године, о последицама деценијама уништаване вере међу српским народом, разговор са владиком Атанасијем за “Слободу” вођен је у трпезарији манастира Жича који следеће године слави осам векова од оснивања, средином Велике недеље, десетак дана уочи православног Ускрса.
СЛОБОДА: Поред оног исконског питања једног детета “шта да учиним да вечни живот наследим”, шта је Ваша препорука да ми данас радимо да би заслужили и били поново враћени на светосавски пут?
– Шта бих ја могао Србима друго да поручим, него оно што одувек у ове дане поручујемо и што наш патријарх, Његова Светост Господин Павле, кога такође ових дана, приметили сте, нападају на један врло безочан начин, стално говори: “Будимо људи, будимо људи…” За некога ко није човек, комунисти су говорили код нас: “То нису људи, то су Турци!” И сада за многе кажу: “Какви су то људи који нас бомбардују, какви су то људи који покрену читаву једну светску машинерију да затру читав један народ због једног тиранина кога су могли на други начин да уклоне?
Да будемо људи, то је најважније, понављам, посебно у ове дане пред Ускрс и по Ускрсу, да се подсетимо да је Христос васкрсао да нас људе усправи, исправи, спасе, преобрази, обожи како је говорио свети владика Николај. Српском народу бих препоручио те његове свете речи, да се српски народ у добру сложи, у добру умножи и да се обожи, тј. да буде Божји народ. Кад смо Божји, онда смо и своји, а кад смо далеко од Бога, онда смо отуђени и од себе, и од других. То је антрополошка истина наше вере.
СЛОБОДА: Шта кажу наше православље и наша црква својим верницима данас? Како пребродити најпре личне, а потом и велику верску и националну кризу, уколико прихватимо да оне постоје?
– Човек је биће великих потенцијала и по нашој хриш-ћанској вери, и по доживљају, искуству: човек је више оно што ће бити и оно што може бити, него што је оно што моментално јесте. То је наша отвореност за будућност. Обично нам пребацују да смо окренути уназад, да смо конзервативни. То су више шаблони које, ти што нас тако карактеришу, носе у себи и желе да такви будемо. У суштини, одувек је наш народ био народ окренут будућности. Не може се, уосталом, живети окренут уназад. Али се не може порицати, одбацивати, негирати наш идентитет као што се човеку не може порицати његово детињство, његово памћење, тако ни народу нема нико права да пориче – ако у тој нашој прошлости има слабости, ко казује да их неће бити у будућности, или – ко је тај који казује да у садашњости европској, светској, свечовечанској – нема слабости? Није тачно да су Срби онакви какви нам желе да будемо или као што нам намећу једну ружну слику о српском народу због несрећног тиранина, расрбина и нечовека – Милошевића кога сам ја имао ту вајну срећу или надахнуће, или просветљење Божије први да критикујем када се појавио на сцени, оцењујући да је то човек против свога народа. И кад нас је довео до тога да нас тирани попут њега бомбардују, онда сам ја рекао да је он унутрашњи окупатор, за разлику од Клинтона који је спољашњи окупатор овог народа. Према томе, нека грехе његове не приписују Србима као што сада раде. Сада као да је цео српски народ крив због шачице мафијаша и несрећника који су убили доскорашњег премијера Србије и сад цео народ треба због тога да се замајава и да цео народ буде оптерећен, и да буду ванредна стања – зашто? Шта је радила та власт све време ово, та власт која се хвалила “поносни на Србију”? Коју Србију? А онда, у време, сећате се, сахране – сценарио као у време Титове сахране: народу је наметана једна таква атмосфера као у време Тита. Жао ми је тог човека, имао је у себи очигледно људских и српских способности, али је радио много шта што овај народ није задовољавало. Али то не значи да је народ крив због несреће која се десила у присуству власти. Ко је од тих власти частан човек да је поднео оставку, да је рекао: “Људи, повлачим се…”
СЛОБОДА: Преосвећени владико, током врло болних деведесетих година XX века уз додатак полувековног комунизма који им је претходио, имали смо праве ратове и један “лажни мир”, како сте Ви то умели да кажете говорећи о ратовима и стању после њих. Живимо ли ми данас опет у стању “лажног мира” ?
– Добро је што сте поменули не само последњих десет година, него и пола века пре тога комунистичке тираније коју неки потпуно заборављају. Сећам се, 1990. године, кад смо били са садашњим патријархом, ондашњим владиком косовско-метохијским Павлом и ректором Богословије у Конгресу америчком, 24. априла, кад сам им говорио, а они су тада фаворизовали Шиптаре и говорили како Шиптари страдају под Милошевићем. Ја кажем: “Страдају и Срби под Милошевићем, дођите да видите како живе на Косову и Метохији, они прави Срби, не они полтрони и улизице који су били у механизму власти и раније и под њим… (Мислио сам на Србе који су и данас остали тамо на Косову)… А питајте господина Ругову и његову номенклатуру колико су година они били у партији, колико су година они владали? Јер, српски народ је од њиховог доласка на власт 1945. године, а нарочито од 1955. почео да, под притисцима, губи своје домове и светиње, Косово је почело да се празни. Тада нико од њих није гледао да заштити српски народ. Сад видимо, кад је дошла велика сила да нас штити, 50.000 војника је доле дошло из међународне заједнице, а дешава се и даље ово што се дешава: да нам и даље руше цркве, преко стотину је порушено, да нам и даље пале куће, убијају људе. Јадан српски народ живи у гету, а они то не признају! Морате да идете Косовом праћени од наоружаних или оклопних кола, да би сачували голи живот и то после скоро већ четири године откако су они дошли. Та срамота, светска је срамота која показује да они нису бољи од Милошевића.
Како светске силе режирају стање, како устаљују неправду – тешко да не буде рата поново! Шиптари су тако дрски да су заузели огромне територије српске земље. Прелазили су масовно у току рата из Албаније кад су истерали 100.000 Срба и убили неколико десетина хиљада Срба, уништили 30 цркава, велики број српских села у Метохији, после су забранили повратак Србима, а ниједног Шиптара нису вратили назад. За ово време има сигурно пар стотина хиљада Шиптара више само у Приштини где је било 300.000, а сад их има 500.000. Шиптари су нагрнули и у западни део, у Метохију. Прича Шиптар из Ђаковице: “Дошли су неки млади људи нама непознати који мисле да ће владати хиљаду година. Ми не смемо да дигнемо главу…” У старој цркви у Ђаковици остало је шест жена. Кад такву неправду чине, они спремају, можда и нехотице, али онда су слепи и неспособни и не треба да се зову политичари и дипломате, језгра новога рата. Неће се Шиптари смирити ни у Македонији, ни код нас, ни у деловима Црне Горе, ни у деловима Грчке, јер су сада у једном тако инфантилном стању. На делу је њихов национализам, фашизам, нацизам. Има доказа да су Шиптари просперирали под комунизмом, па и под Милошевићем, наравно уз велика потплаћивања: огромне су грађевине подизали. Сада они граде тако како никада нису сањали: добио сам један податак, 40.000 кућа шиптарских је до прошле године обновљено, а свега, буквално, стотину српских. Тако да, нека Бог буде на помоћи, ми нисмо за рат, али ако сагледавамо ово што раде, знамо да то није никакав залог стварнога мира. Мир без правде је изазов или подметнута мина за нови рат.
СЛОБОДА: Писали сте, својевремено, Добрици Ћосићу: “Људе, ма били и комунисти и атеисти, не мрзим. Комунизам, као и свако зло – мрзим? “Да ли је комунизам у нашој земљи укинут ?
– Комунизам као режим више не постоји, али – као систем – није укинут. Колико је, молим вас, комунистичких закона промењено? Ја сам својевремено говорио и сад ме у новинама нападају да ми никако нисмо требали да признамо авнојевске, комунистичке границе. Нико није поставио питање: “Чекај, који АВНОЈ?” Да се састану скупштине и да испитамо ко је повукао те границе.
Сада нападају, такозвани Хелсиншки комитет, самозвани, самопозвани – како српска црква крши Устав. А то је један комунистички Устав, октроисан од Милошевића. Још нисмо имали ниједан Устав стварно донет од једне демократске скупштине која би била уставотворна. Ми имамо само шминкања и дотеривања разним амандманима и променама које нису битне. Рецимо, овде у Жичи се боримо да повратимо нешто, догодине је 800 година оснивања Жиче: зашто се не донесе Закон о повратку одузете народне и црквене имовине? Многа предузећа и имања, многе плацеве и установе продадоше, од којих је добар број црквених и манастирских добара која је народ поклонио и завештао. У Приштини хоће да руше цркву Христа Спаса, а зна се да је било тринаест цркава пре доласка Турака. Сад постоји само једна, црква Светог Николе. Бар три џамије знамо у Приштини које су подигнуте на темељима цркве.
СЛОБОДА: Преосвеће-ни Владико, као заменик епископа жичког пуно сте радили на томе да се народ, свештеници и вероучитељи “уцркове”. Шта је то добро код нас, а где смо најслабији ?
– Говорио је Дучић, велики песник, велики дипломата, велики хуманиста, али и велики Србин: “Овај народ има велике духовне резерве!” Има издржљивост на коју нису рачунали ни Турци, ни Немци који су, од Аустрије у прошлом веку, па онда у два рата покушали да нас поробе и сада још увек хоће да командују српским народом. Замислите ви срамоте да су један Петрич, бечки Немац, вероватно словенског порекла (због презимена) и један Немац на Косову Штајне – гувернери српскога народа. Како их није мало срамота шта су нам радили? Ја сам једној Немици говорио, теолог је била, из Бундестага, потпредседник, дошла је у Грачаницу у јесен 1999. године: “Госпођо, да ли Ви знате где сте дошли?” Она се заплакала, јер је жена искрена, теолог. Ви не знате како српски народ гледа Немце. Велики је то народ али, нажалост, нама је чинио велика зла. Ми нисмо народ који злопамти, ево Срби у Немачкој раде, живе, имају пријатељства. Срби нису злопамтљив народ. Кажу недавно Хрвати: “Боље нама да смо били са Србима, Срби су народ који брзо заборавља и брзо прашта. Ми са Муслиманима не можемо.” Е, пробали су од 1941. до 1943. па су пробали од 1991. до 1993. па нека им сада.
То не значи да је српски народ без мане и страха, да је без зла. Који је народ на земљи такав? У последњим ратовима било је итекако српских освета, али није било плана. Било је несрећне југовојске и несрећне комунистичке власти, а није било плана српског народа за уништењем. Укаљали су крваве руке они које сада хватају, разноразне паравојне и параполицијске форма-ције. Јадни народ се нашао рашчеречен и уплашио се онога што је било 1941. да поново не буде поклан и збрисан са својих историјских простора. У Босни је било, заиста, 65 процената катастарских српских простора, српске територије. То се могло видети у катастарским списима Аустрије која је добро водила те књиге. Као што је сада на Косову: зашто неће да признају колико је српских територија, села, имања, да не говорим само о нашим манастирима и повељама владарским, цела Метохија је својина манастира Пећи, Богородице Хвостанске, Дечана, Богородице Љевишке и Светих Архангела. Али, неправда светска не гледа на то. Она је јефтино-потрошачко-политичка и треба то издржати. Ја верујем да хоћемо. Нажалост, по веома високој цени, али – претрајаћемо. Групи “београдчића”, а ја ћу да кажем и реч коју за њих народ говори – еврослинаваца, када чују реч Европа крећу слине на уста. Они хоће да наметну осећај опште кривице српскоме народу. Е да да Бог да падне ова Влада, да дође стварно нека влада из народа, да дођу неки стручни људи. Ми смо навикли, нажалост да трпимо и да касно извлачимо искуства. Говорили су Турци у турско време “да ми је рајина друга мисао”. Та друга мисао је плод искуства. Често смо брзи, често смо олаки на одлуке, на поступке, али онда дођемо себи, повратимо се и то и јесте пут ка покајању. Покајање је поновно промишљање и просуђивање и осуђивање онога што је за осуду, али и сабирање и истицање онога што је здраво.
СЛОБОДА: Како тумачите ту историју страдања и спасења која се не понавља само Србима, али је евидентно начин нашег постојања? Да ли је све лоше што се Србима догађало некада и што се догађа сада, последица деценијама уништаване вере међу српским народом?
– Јесте то доста тачно, зато што је под комунизмом дошло до приличног извитоперења, где су људи били отуђени и све време тучен у главу морал човека. Добрица Ћосић је говорио да је вера страх, зато што је он имао лажну веру у комунизму. Овај народ зна шта је вера. Вера је Божја вера. Због тога народ и дан-данас каже: “Божја ти вера”. Дакле, комунисти су заиста осакатили многе људе у народу, али ипак нису успели да овај народ отуђе од себе, да народ одроде, да рашчовече. Остало је у овоме народу честитости, поштења, рада, домаћинства. Говоре о разноразним којекаквим реформским потезима, о тржишној економији, не говоре о ономе што је српском човеку домаћинство. Домаћинство не предс-тавља само руралну културу и пољопривредне производе. То значи један други дух, један однос према човеку, према природи, према животу, према Богу, према стварности која нас окружује и у којој живимо. Српски народ има тај домаћински дух. Срби кад оду у иностранство врло су успешни. Погледајте колико је успешних Срба у иностранству. Зашто то не би могли и овде? Не дају им, јер медиокритети држе у рукама и власт, и могућности. Продадоше много тога странцима. У последње време појављују се и Срби да купују. Зашто кад су могли наши људи да купују, зашто није позвано из дијаспоре Срба, да не говорим више о емиграцији, који су могли да учествују, зашто им нису дата права да гласају?
Грчка је, рецимо, једна балканска и православна, а европска земља. И кад нама говоре да постанемо Европа, да престанемо да будемо оно што смо, они не схватају шта говоре. Грчки народ је постао Европа, то је европска земља, у Европској заједници је неколико деценија, а није се отуђила од свога. Зашто то не би могли и Срби? Зашто морамо да се “оевропничнимо”, тобоже заостали и да се одрекнемо онога што јесмо? Погледајте само бруку са ћирилицом. Српском народу не одговара латиница ни у једној верзији, зато што имамо речи и израза који не могу да се пренесу латиницом. Срамота је како нам се намеће да отуђе оно што је самосвојно наше. Срамота је шта се ради са ћирилицом, али то, пре свега, Влада ради. Они нама шаљу позиве за изборе на латиници. Зашто? Зашто српском народу намећу оно што му није својствено. Могли су то врло лепо да регулишу и да заштите нашу културу, наше уметничко, духовно и свако друго наслеђе. Реците ми, колико има Жича у Европи? Свака част Европи, био сам четири године у Француској, био сам у другим земљама, хвала лепо Швајцарској и Шведској, ја никада не бих дао своју земљу за њихову, нити моју културу за њихову.
СЛОБОДА: О судбини једне земље одлучује њена елита или водећи слој са погрешним или тачним одговорима на изазове времена. Милошевић и његова клика показали су се неспособним да на крају прошлог века формулишу питања будућности српског народа и државе. Да ли је актуелна власт дораслија том задатку?
– Држава треба да служи народу, а не да се служи народом. Нажалост, свака власт је, углавном, експлоататорска, власт на грбачи народа, једна бирократија која управља народом да би себе подржавала са оваквим или онаквим нијансама. Није лепо за ускршње празнике отварати језик, али кад смо већ отворили то питање: овде не влада народ, већ странке и странчице које имају погађања и нагађања, поткусуривања, претрчавања, мењања страна. То не значи да је демократија сама по себи лоша, или да су странке саме по себи лоше. Али, како су се изродили из комунистичког шињела сви они скупа: и Вук, и Шешељ, и остали да их сада не именујем, јер ће се сигурно увредити и рећи ће да у ванредном стању говорим нешто… Баш ме брига, ванредно стање је за мене још од 1941. године. Још није нормално стање. Ништа се није променило много ни 5. октобра, ни не знам којег другог октобра. Тек треба да чекамо да се овај народ ослободи. Доћи ће и то време, али то не значи да ће посао бити завршен. Човек је биће у настајању, у стварању. На почетку рекох, па тиме и да завршим – човек је више оно што може бити, него оно што конкретно јесте. У томе је перспектива, у томе је оптимизам, у томе је отвореност и наше вере, и нашег карактера, и нашег етоса. Српски народ има свој етос који је и словенски, и православни, хришћански, који је и модеран. Нема српски народ ни комплекс супериорности, ни комплекс инфериорности, има својих слабости и својих недостатака, али је народ који је показао да има са чим да “изађе пред Милоша”.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
