• Није крај проблема у односима са САД, али лакше ће да се дише
• Спољнополитичка агенда за други мандат
Пише: СРЂА ТРИФКОВИЋ
Доналд Трамп је победио далеко убедљивије него што је ико очекивао. Са 295 гласова у електорском колегијуму он је Камалу Харис буквално декласирао. Добио је све државе које су важиле за неодлучне: Висконсин, Мичиген, Џорџију, Аризону, а пре свега Пенсилванију са њених 19 електорских гласова. На Трамповом плимском таласу републиканци су освојили контролу над Сенатом, а притом су задржали своју већину у Представничком дому.
Трампов тријумф и свеопшта победа републиканаца одиграли су се упркос непрекидној и хистеричној кампањи мејнстрим медијске машине против њега. Демократама ништа није помогло што су употребили исполитизовани судски апарат против њега, што су га подвргли константним клеветама и безочним тврдњама да он представља претњу „нашој демократији“. Није помогло ни што је Опра последњег дана пред изборе позвала народ да гласа за Камалу Харис јер „ако не гласате сада, можда више никада нећете гласати“ – као да ће Трамп да укине ма какве будуће изборе.
Трамповој победи допринела је чињеница да је Камала Харис особа ниске интелигенције, ниског морала и никаквих способности. Милиони потенцијалних гласача за демократе остали су код куће јер она није могла да их мотивише да изађу на биралишта. Са друге стране, републиканци су били хипермотивисани. Поврх тога, милиони неопредељених бирача су гласали за Трампа јер је и њима доста корупције, доста им је хаоса на границама и левичарске идеологије на стероидима. Камала Харис је више пажње поклањала залагању за слободу абортуса и наводна права читаве скале сексуалних девијаната, него за заштиту јужне границе САД од мигрантске инвазије и за економски опстанак десетина милиона Американаца који се грчевито боре да саставе крај са крајем.
За Србе ово је несумњиво боља опција из низа разлога. Први од њих јесте да им је од странке Клинтонових и Бајдена и Олбрајтове почињено много крвавог зла у последње три деценије – зла које не сме ни да се заборави ни да се опрости. Кад год би републиканци били на власти, пак, дошло би до извесног предаха: под Џорџом Бушем млађим (2001.-2009.) и Доналдом Трампом (2017.-2021.).
Камала Харис је у завршници кампање упутила отворено писмо америчким Албанцима у коме је хвалила њихову борбу за независност Косова и изразила понос што су САД допринеле том циљу. Од њене победе простору Балкана не би дошло ништа добро. Стога су депласиране у последње време учестале тврдње неких Срба у јавном простору „да нам је свеједно ко ће да победи“, јер није свеједно. Између рака панкреаса (Камале) и дискус херније (Трампа), разлика је огромна. Срећа да је испало ово друго: нешто лакше ће да се дише. Међутим, на самим Србима је да креативно створе нове дипломатске могућности — којих не би било да је победила Камала Харис.
Након што је Демократска странка безочно украла изборе новембра 2020, чинило се да је мало вероватно да ће Трамп добити другу прилику. Ово се ипак десило, јер је 5. новембра његова предност била одвећ убедљива да би била крађом поништена. Надајмо се да ће Трамп и јануара 2025. поновити сваку реч о свом приступу спољној политици из свог инаугурационог говора 20. јануара 2017. Он је тада изнео спољнополитичку стратегију засновану на прагматично дефинисаним интересима:
„Свака одлука о трговини, царинама, имиграцији и спољним пословима биће донета у корист Американаца. Тражићемо пријатељство и добру вољу са свим народима света, али то ћемо да чинимо са разумевањем да је право свих нација да своје сопствене интересе ставе на прво место. Не настојимо да ма коме наметнемо свој начин живота.“
Политички аналитичари и медијски стручњаци, како у Америци тако и у Европи, рутински оптужују Доналда Трампа да је непредвидив и нередован у вези са спољним пословима. У ствари, током овогодишње кампање он је дао низ изјава у вези са хитним глобалним питањима које су прилично јасне и разумне.
О Гази, на пример, након разговора са премијером Нетанјахуом у августу 2024, Трамп је рекао да израелски лидер треба да прекине рат: „Мора се брзо завршити, остварите своју победу и завршите са тим. Мора да престане. Убијање мора престати.“ Питање је, наравно, шта представља „победу“ Израела. То би се могло показати као спорно питање између Вашингтона и Јерусалима. Његова директност у приступу сржи проблема ће вероватно бити предност када има посла са старим лисцем попут Бибија.
Што је још важније, када погледамо Трампов вероватни спољнополитички тим, наилазимо на охрабрујући реалистички контингент (нарочито Елбриџ Колби, Кит Келог и Фред Флејц), поред неколико стандардних неоконзервативаца (првенствено Роберта О’Брајена). Прва тројица су трезвени људи са трезвено развијеним ставовима по светским питањима. Њихов утицај је био очигледан у Трамповом обећању да ће окончати рат у Украјини и његовом накнадном довођењу у питање даље америчке подршке Кијеву.
Током дебате са Камалом Харис у септембру, на питање „Да ли желите да Украјина победи у овом рату?“ одговорио је као доследни реалиста: „Желим да рат престане. Желим да спасем животе. Најбољи је интерес САД-а да се овај рат заврши и само заврши, преговара о договору, јер морамо да зауставимо уништавање свих ових људских живота.”
Он жели да Украјина преговара на основу тренутних линија фронта. Чланство Украјине у НАТО-у требало би да буде одложено за најмање деценију или замењено обећањем о убрзаном путу ка чланству у ЕУ. Русија би добила укидање санкција у замену да понуди Украјини неку врсту дугорочне безбедносне структуре. Трамп је нападан због подршке овом приступу и наставиће да бива нападан, али његови противници нису могли да зацртају одржив пут до победе Кијева и то наравно још мање могу данас.
Што се тиче самог НАТО-а, током кампање чинило се да Трамп одбацује члан 5 који обавезује САД да бране европске савезнике; „Већина политичара је на то рекла, да, ми ћемо вас заштитити под било којим околностима. Рекао сам, морате да разумете, ко не плаћа своје рачуне – не добија заштиту. Веома једноставно.” Ово је црна јерес за учмали естаблишмент Вашингтона који гаји своје старе заблуде о доминацији пуног спектра САД и склоност према културном инжењерингу оличеном у НАТО-у. Трамп то није отворено рекао, али очигледно мисли да није било тежње НАТО да се прошири на Украјину, не би било ни рата у Украјини. Идеја да постоје источноевропске домине осуђене да падају једна за другом без НАТО-а је глупост у коју Трамп дефинитивно не верује.
Трамп ће имати чврстог савезника у вези са НАТО-ом у Елбриџу Колбију, подсекретару за одбрану из његовог првог мандата. Колби се залаже да се Европа препусти сама себи и да се САД фокусирају на Пацифик. По његовом мишљењу, Америка се суочава са све већом и дугорочном претњом Кине која је далеко озбиљнија од ма какве руске претње.
Колби је годинама био неуморан у разумној тези да ограничени ресурси онемогућавају да САД истовремено обуздавају Русију на Западу и да држе Кину под контролом на Истоку. Кина је прави потенцијални хегемон. Ако Колби постане шеф Пентагона, то ће бити јасан сигнал да ће Трампова велика стратегија бити усредсређена на масивни заокрет ка истоку, ка региону који постаје центар глобалне економске гравитације.
Убрзо након што је започео свој први мандат, пре скоро осам година, постало је јасно да Трамповом често хаотичном приступу доношењу одлука недостаје доследност и дисциплина. Почео је да се суочава са препрекама од стране присталица двопартијске ортодоксије унутар свог тима. Надајмо се да је научио из својих грешака, јер је у првом мандату именовао низ „тројанских коња“: Пенс, Тилерсон, МекМастер, Матис, Болтон итд. Међутим, шта год се дешавало у спољној сфери, процес моралног пропадања и културне ерозије америчке нације ће се наставити – осим ако Трамп не преломи да мора да постане ратник без мане и страха у културним ратовима.
И даље савршено безбедна споља, Америка је кренула путем културног и моралног самоуништења изнутра. Ако се то не промени, неће је спасити ни најсјајнији геостратешки трик на Блиском истоку или у Јужном кинеском мору.
Photo: Pixabay
Извор: LIBERTY.СЛОБОДА ● Година LXXII Бр. 2253 ● 10. новембар 2024 ● ISSN 0037-6868 ● V0L. 72 No. 11 ● November 10, 2024
