- „Написао сам ово да спасем своју душу, а Вама остављам да нађете пута за спасење своје“, последња је реченица из писма које је Првислав Гризогоно упутио хрватском надбискупу „да га обавести о погрому над Србима“; а аутентичност овог писма у Хрватској се већ деценијама оспорава
Писмо надбискупу др Алојзију Степинцу упутио је из Земуна, како је у писму наведено „један од многих, ко је прво човјек и хриш-ћанин, а онда и добар Хрват“, Првислав Гризогоно, 8. фебруара 1942. године. У завршној реченици закључио је: „Написао сам ово да спасем своју душу, а Вама остављам да нађете пута за спасење своје душе“.
А спасење је тражено због покоља Срба у Хрватској и Босни које се врши од првих дана „јадне Независне државе Хрватске“ (цитат Првислава Гризогона из писма), појашњава за „Слободу“ историчар др Драган Драшковић.
„Накањујем се мјесецима на ово, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске (НДХ), како би се могао сабрати и мирније писати. Пуних 10 (десет) мјесеци како се по Хрватској на најзверскији начин убијају Срби и уништа-вају милијарде њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облијева сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је од првих дана јадне НДХ (Госпић, Глина, Петриња, Вргорац, Бос. Крајина итд.) и траје без прекида и ових дана. Није срамота у самоме убијању. Она је у убијању свега редом: стараца, жена и ђеце, у убијању уз страховита дивљаштва и крволоштва… Страхоте логора у којима је побијено на хиљаде Срба или пуштено да помру од злостављања, глади, и зиме — ужасне су“, наводи, између осталог, у свом писму Првислав Гризогоно.
Др Драган Драшковић додаје како аутор пише и да је „дивљачко мучење српског живља запрепастило Немце и Италијане због чега је у Немачкој постала изрека: „Сачувај нас Боже глади, куге и Хрвата“:
– Писмо је упућено надбискупу Степинцу због тога што је у овим беспримерним злочинима активно учестовала католичка црква, односно велики број свештеника, клерикала, фратара и организоване католичке младежи и што је католичка црква преживеле Србе присилно покатоличавала. У писму стоји: „Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, као што усташка власт убија тјела.“
„Талијани приповједају о једном логору у Лици код Госпића, у самом Велебиту, у којем је било на хиљаде Срба, и када су преузели власт талијанске оружане снаге, нашли су га празна, натопљена људском крвљу и крпама, а лешеви су бачени у понорницу код села Ј а д н и к о в а . Рачуна се да је овдје побијено око 80.000 (осамдесетхиљада) Срба. У повијести Европе није било овакових случајева.
Зашто ја ово Вама пишем када нисте политичка личност и не можете сносити одговорност за све ово? Ево зашто: Безпримјерним злочинствима, која су више него безочна, суђеловала је наша католичка црква на два начина. Велики број свећеника, клерика и организација католичке младежи судјеловали су у свему овоме врло активно. Католички свећеници водили су главну ријеч у основним усташким ставовима. Како је постављена на ноге јадна НДХ наши католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и одобравали та страшна ђела мучења и клања кршћанског свијета“, писао је Гризогоно.
Ово писмо је од своје прве појаве изазивало негодовање хрватске стране и свака његова употреба, у научне или јавне сврхе, до данашњих дана, осим негације, изазива расправе и полемике. Основна замерка хрватске стране је негирање његове оригиналности, оспоравање датума настанка, места настанка.
– Тврди се да је у питању фалсификат. У прилог тој тврдњи наводе да је Првислав Гризогоно у време настанка писма био у затвору, али не наводе од када до када, наводе да је демантовао ауторство, питају се ко је у Српску академију наука 1953. године донео писмо и одакле, итд. У негацијама и оспоравањима не баве се садржајем и тврдњама изнетим у писму, већ и сами наводе да је Гризогоно знао и упозораво на погром и покољ Срба – каже саговорник „Слободе“.
Он оцењује да о аутентичности писма и веродостојности изнетог у њему најбоље сведочи биографија и опредељење Првислава Гризогона. Он је рођен у старој племићкој породици у Сплиту. Права је завршио у Бечу, докторирао у Грацу. Адвокатуру је започео у Имотском, а наставио у Сињу где је, његовом заслугом, 1910. године подигнут Соколски дом и где је дошао у контакт са припадницима организације „Млада Босна“.
– По опредељењу је био југословенски оријентисан и веровао је у заједничку државу. После Великог рата био је један од оснивача Демократске странке 1919. године, а када се 1923. године поделила, приклонио се Светозару Прибићевићу и Самосталном демократском клубу. У владама Пашића и Прибићевића био је министар правосуђа два пута (1924. године), трговине и индустрије 1924/25 и једном министар без портфеља. Био је члан масонске ложе „Јадран“ у Сплиту од 1923. до 1927, када је добио разрешницу. У шестојануарској диктатури приклонио се краљу Александру Карађорђевићу уверен да се краљ бори за очување заједничке државе због чега је именован за члана Законодавног савета. Од 1932. до 1936. био је изасланик у Чешкој, а 1938. у Варшави, након чега је у Београду обновио адвокатску канцеларију коју је угасио 1924.године – подсећа Драшковић.
За време Другог светског рата Првислав Гризогоно живео је у Београду, повучено, у стану на углу Влајковићеве и Косовске улице. Слободни зидари, и поред немачког настојања да их посвађају и поделе, имали су значајну улогу у обавештавању краљевске владе у Лондону о масовном покољу Срба у НДХ. У томе је најагилнији био Гризогоно, који је прикупљене информације систематизовао у извештаје које је слао влади. Први такав извештај о масовном покољу Срба упутио је 11. маја 1941. године преко Ниша и Анкаре. Таквих извештаја, од 1941. до 1943, сачувано је девет.
– Гризогоно је 12. јула 1941. упутио писмо Милу Будаку упозоравајући га на страхоте усташа и неких кругова над Србима. Учинио је то у покушају да заштити од осуда бар део поштеног хрватског народа. То исто чини и у писму надбискупу Алојзију Степинцу 8. фебруара 1942. Ако је ово писмо фалсификат и ако је аутор стварно оспоравао ауторство над њим, како то да је Гризогоно и у демантију упућеном Степинцу осудио усташке злочине и пасивност католичке цркве? Управо је Гризогоно слао изасланика код владике Николаја Велимировића у манастир Жичу, пре 12. јуна 1941, у покушају да владику умоли да својим угледом који ужива у Србији и Југославији утиче на смиривање страсти. Гризогоно је упућивао писма и надлежнима у НДХ са захтевом да се Србима олакшају услови рада у Јасеновцу или да тражи обуставу покоља како би се „очувала част добрих Хрвата“ – пита се наш саговорник.
Гризогоно је у марту 1941. године, додаје он, у својој адвокатској канцеларији у Јакшићевој улици бр. 5 у Београду, организовао тајни састанак са представницима Драгољуба Драже Михаиловића и представницима Владимира Мачека. Циљ састанка био је да се постигне договор да Мачек учини све да се спрече усташки злочини у Хрватској и Босни, а Михаиловића да спречи одмазде које су вршили четнички команданти на истом простору.
– Зар је писмо од 8. фебруара 1942. године могло бити написано другачије? Анализа овог писма могућа је по свим тачкама негирања јер су аргументи са којима то чине неубедљиви и периферни – сматра Драшковић.
“Те невине Србе су набијали на колац“, пише између осталог у свом писму Првислав Гризогоно и додаје:
„Ложили су им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живима очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главе ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, у врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе, и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити. Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као и притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: „Правац Београд, путуј краљу Петру”. У једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом „Месо за Јованову пијацу у Београду”.
Са неделима „јадне независне државе“ Србија се суочила и сазнала одмах. Из угрожених крајева Хрватске, Босне, Словеније, Македоније, пристизало је на хиљаде избеглица, а са њима и вести о страхотама страдања српског живља. Влада Милана Недића се суочила са још једним проблемом, збрињавањем избеглица. У Краљеву је наређењем Банске управе Моравске Бановине II бр. 500 од 15. маја 1941. године и по сагласности немачких војних власти формиран Одбор за збрињавање избеглица. Задужење му је било да врши збрињавање избеглица пристиглих на територију среза жичког.
– Како су избегли били без икаквих материјалних средстава, требало им је пружити хитну помоћ. Обзиром на хитност решавања овог проблема, Одбор је упутио писани позив грађанима Краљева да приложе прилоге и доставе их до 10. јуна 1941. преко канцеларије Црвеног крста у црквеној кући. Осмочлани одбор од виђенијих Краљевчана изразио је очекивање да позвани неће дозволити да други о овом питању брине и врше принудну наплату – наводи наш саговорник.
У Краљеву је током 1941. године евидентирано више од 3.000 избеглица. Са територије захваћене усташким терором у Краљево је стигло 110 породица из Хрватске и 135 из Босне. Овом броју треба додати стотине деце, ратне сирочади, за коју су у Матарушкој Бањи и Врњачкој Бањи основани Српски избеглички домови. Од 245 породица избеглих из НДХ, њихових 30 чланова је стрељано на краљевачком стратишту октобра 1941. године.
– Ни данас, после толико времена, Хрватска не прихвата почињена злодела и зверства, већ негирањем и разним измишљањима, попут оног да је у Јасеновцу био „само радни логор“ и забраном потомцима жртава да посете Јасеновац, мисли да ће избрисати из памћења покољ и страдање српског живља од „јадне независне државе Хрватске“. Свет је осудио нацизам, фашизам и донекле комунизам. А усташтво? Само Срби. Насупрот томе, свет је усташе наградио новом „независном државом Хрватском“ – мишљење је Драшковића.
На крају, терет наслеђа, сматра он, може им олакшати афоризам Радета Јовановића из 1994. објављен у НИН-у, а који гласи:. „У НОБ-у је лакше било партизанима него усташама: партизани су убијали сто Срба једним метком у Немца.“
