Како су једна случајна шетња, упамћено име села и срце пуно жеље да се разуме историја, повезали Холанђанина и Краљевчанку и после читавог века „вратили“ српске војнике кући, макар у сећању
Љубав има чудновате путеве. Понекад се роди у срцу човека који долази из далека, у додиру са туђом културом која постаје његова друга кожа. Понекад је то љубав према једном народу, према истини коју је време затрпало и историја заборавила, а понекад је то љубав према жени која те учи да је траг прошлости често записан у некој сеоској причи, на старом споменику, у једној речи коју учиш да изговориш с поштовањем.
Ова прича није само о рату, ни о страдању, ни о архивама и записима — она је сведочанство о томе да понекад, да би пронашао истину, мораш да кренеш путем љубави. Та љубав, према човеку, култури или правди, открива слојеве прошлости као што река испира злато из шљунка.
Љубав једног Холанђанина према српској култури и одлучност једне Краљевчанке да открије давно заборављене судбине, одвела је до истине о српским војницима који су после Првог светског рата преминули у Холандији. Ово је прича о једној потрази, једном открићу, једној љубави и судбини која је повезала двоје младих људи са историјском драмом једне епохе.
Емотивна прича о расветљеној судбини несталог српског војника у Великом рату испреплетана је са животним путевима двоје ентузијаста, који су познанство крунисали браком 2015. године.
Како је све почело
По завршетку Првог светског рата, српски војни заробљеници из немачких логора враћани су у Србију преко Холандије. Међутим, шпанска грозница, једна од најсмртоноснијих пандемија, однела је животе 92 српска војника на тлу Холандије 1919. године. Њихови гробови данас постоје у девет холандских градова, а највише њих 29, у месту Гардерен.
Међу њима је био и Милош Гавровић из села Милочај код Краљева. Његова породица више од девет деценија није знала праву истину о његовој смрти. Веровало се да је умро у немачком логору 1918. године.
Случајност која је све променила
Фабиан Вендриг, млади Холанђанин, боравио је у Србији у намери да упозна културу. У Београду је упознао Тању Раковић, наставницу енглеског језика чије је порекло из села Милочај код Краљева. По повратку у Холандију 2012. године, пролазећи поред гробља у Гардерену, уочио је надгробни споменик са шајкачом, симболом који је запамтио из Србије. На једном од споменика приметио је име „Miloš Gavrović, Milochaila“, што га је подсетило на Тањино родно место. Брзо је ступио у контакт са њом и то је био почетак потраге.
Истина после девет деценија
Тања је преко телефона дошла до Миодрага Гавровића, синовца покојног Милоша. Он је сазнао да његов стриц није преминуо 1918. године, већ годину дана касније у Холандији. Његова породица није знала да постоји још један споменик, далеко од Србије.
Фабиан и Тања су се убрзо посветили истраживању. Успели су да пронађу потомке још 11 војника и разјасне многе личне судбине.
Истраживање постаје мисија
Истраживању се придружио и Фабианов пријатељ Џон Стинен, саветник у холандској влади. Заједно су 2019. објавили књигу „Српски војници умрли у Холандији 1917–1919”, а прикупљене податке и даље објављују на веб-сајту https://www.secanje.nl/en/
Ускоро су сазнали да на холандским гробљима више не почивају тела тих војника. Они су, после истека рока од 10 година, по холандском закону, ексхумирани и пребачени у Чешку, у маузолеј у Јиндриховицама, месту где се налазио и највећи логор за српске заробљенике у Аустроугарској.
Историја коју је открила љубав
Премештај посмртних остатака српских војника 1938. године извршен је под окриљем нацистичких власти, само неколико месеци пре него што ће Немачка започети Други светски рат. Тај догађај пао је у заборав све до 2012. године, када су Тања, Фабиан и Џон успели да идентификују локацију њиховог новог почивалишта.
Њихов рад није прошао незапажено. Пратили су га и медији, а први чланак објављен је у „Политици“ 2013. године. Њихова књига и изложба коју су приредили у сарадњи са Музејем рудничко-таковског краја, путовали су и до Ротердама.
Фабиан и Тања су своје пријатељство крунисали браком. Након неколико година у Србији, преселили су се у Холандију где и данас живе и настављају своју мисију очувања сећања на српске жртве Великог рата.
Тамо где почивају кости, али живи истина
Историја није само збир датума, имена и догађаја. Она живи у нама онда када пронађемо храброст да поставимо питања и замолимо срце да потражи одговоре. Оно што су Тања, Фабијан и Џон започели, као искру знатижеље и поштовања, претворило се у светло које обасјава судбине заборављених. Њихов рад је пример да у времену када многе приче остају неиспричане, појединци могу бити чувари сећања и носиоци правде.
У сенци великих историјских збивања, појавила се прича о љубави, оној која не познаје границе, језике, ни идеологије. Љубав која не заборавља, већ памти, тражи и враћа кући. Тамо где почивају кости, али живи истина.
