Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа, на свом 17. заседању које је одржано у Мароку, у граду Рабату, донео је одлуку о упису елемената “Друштвене праксе и знања у вези са припремом и употребом традиционалног пића од шљиве – шљивовице на Унескову репрезентативну листу нематеријалног наслеђа човечанства.”
Министарство културе Србије је 2021. номиновало шљивовицу за листу нематеријалног културног наслеђа света, а номинацију је припремио Центар за нематеријално културно наслеђе Србије при Етнографском музеју у Београду уз учешће носилаца наслеђа, локалних заједница, институција и невладиних организација, удружења и предлагача, а предлагачи су Етнографски музеј Београд и Народни музеј Чачак, стоји у саопштењу Министарства културе Србије, а у образложењу одлуке још пише:
“Овом одлуком на Унескову листу уписан је део живог наслеђа Србије који обједињује низ знања и вештина потребних за припрему шљивовице у домаћинствима, њену примену у свакодневној и обичајној пракси (рођење детета, крштење, свадбени обичаји, посмртни ритуали….) али обухвата и узгој локално специфичних сорти шљиве (црвена шљива, ранка, пожегача, белошљива, округлица, црвени пискавац, панађурка, моравка, бардаклија, пандара…), културу исхране као и традиционалне занате у вези са израдом употребних предмета који чине саставни део ове праксе (казанџијски, пинтерски занат, израда дрвених чутура). На породичним славама и колективним окупљањима неизоставно је изговарање пригодних здравица којима се изражавају жеље за здравље и благостање. Имајући све ово у виду, можемо рећи да је један од најкомплекснијих елемената живог наслеђа Србије, управо стекао своју међународну препознатљивост”.
Шљивовица у Шљивовици
Причу која поткрепљује све значајне елементе, пресудне да шљивовица буде светски препозната и да се нађе на Унесковој листи, потражили смо у златиборском селу Шљивовици, тридесетак километара удаљеном од Ужица, у коме готово свако домаћинство има засаде шљиве и пече ракију. У овом селу већ две деценије одржава се Ракијада, фестивал домаће ракије, стручни жири бира најбољу ракију, долазе произвођачи из целе Србије, али увек међу победницима највише је произвођача из Шљивовице. То су још увек мали произвођачи, нема хемије и све је чисто, каже за “Слободу” мештанин Миломир Милојевић кога сви знају по надимку Геро, а добитник је неколико златних медаља за шљивовицу:
“Шљивовица је одавно требала бити препозната у свету, то је јединствен производ. А што се тиче села, није добило име по шљивовици, али има велике повезаности, јер, раније, у Шљивовици свако домаћинство је имало велике засаде шљиве, и сви су гајили те аутохтоне сорте, које су опстале до данас. Али, важно је рећи да је наше село јако допринело да се шљивовица нађе на Унесковој листи, јер постоје писани трагови да се још 1867. године овде пекла ракија шљивовица. У овом селу до сада одржано је тринаест ракијада. И зна се, сваке године највише је било победника управо из Шљивовице. Мене сви знају, ја сам мали произвођач, и увек ми људи дођу кући да купе ракију, али не могу рећи да је лошија шљивовица код комшије, рођаке…. овде у Шљивовици, сви печемо исту сорту, има малих разлика, све су то нијансе. Захваљујући тим ракијадама наше село је постало познато, а где би била аутентичнија прича о шљивовици, него у истоименом селу”.
Аутохтоне сорте шљиве
“Што нам је Бог дао, нико нам не може одузети. Видите, ово село се налази између планина Таре и Златибора, надморска висина је од 600 до 800 метара, ја сам овде на око 800 метара, и овде још увек добро успевају аутохтоне сорте, ранка, јакљанка и ове сорте дају врло висок квалитет шљивовице. Како печемо ракију – нема ту много тајни, традиционална техника се преносила са колена на колено. Раније су се увек садиле четири сорте шљиве, и сви су тада имали дрвене каце за прикупљање зреле шљиве, у кацама је шљива феремнтисала, није било тада ове пластичне амбалаже. И како је стизала која сорта шљиве, она се пекла, и одлагала у дрвену бурад. Последња се пекла маџарка, увек се остављала до пролећа, требало јој је мало више да одлежи у каци. Та наша маџарка је толико добра шљива била за све, за слатко, џем, колачиће. Нажалост више маџарке нема, изменила се клима, и она сада тешко успева, не рађа. Најважније је, у Шљивовици, све је чисто, нема хемије, нико не прска шљиву, ове старе сорте су отпорне. Видите овде је кречњачко подручје, више је камена него земље, можда и то даје посебан укус шљиви, и шљивовици. Наравно, задржали смо ми и даље онај стари начин печења ракије, јер нису у питању велике количине, није ово индустрија, ми “идемо” на квалитет. Тако када после отприлике месец дана шљива ферментира у кацама, иде дестилација, обавезно две. Прва је мека ракија, коју поново печемо у, како ми кажемо, љуту ракију или препеченицу. Ту је важно одвојити, односно одстранити ону прву ракију кад изађе из казана, првенац, или патоку, то је метил алкохол, који је знамо, отрован. Док печете ракију, важно је имати стрпљења и одмах ону ракију коју испечете, ставити у дрвени суд, у дрвено буре, које ће у подруму бити одвојено од пода, како се не би примили мириси, влага…. Још да додам, по стандардима Европске уније, ракија треба да одлежи најмање 18 месеци у бурету, и онда може за извоз. Мој став је – одлежавање од 5 година. Има ту више врста природног сазревања ракије, сваки произвођач има свој рецепт, али ја не бих о томе… то је тајна!”
Деградирана шљивовица
Има шљивовице на сваком месту, у свакој прилици, на свадби, на рођендану, на испраћају, на сахрани, када се весели, и када се тугује, са њом се слави живот, и испија за покој душе. Наш саговорник Геро, каже, увек је било време шљивовице, али годинама је била “деградирана”: “Ето видите, требало је дуго чекати да се призна квалитет овог алкохолног пића. Индустрија вештачких алкохолних пића је потиснула овај потпуно природни производ. Велики произвођачи су владали тржиштем, уништавали мале произвођаче количином и ценом своје производње. Али, знајте, мене ти произвођачи не могу уништити, ја своју ракију продајем људима који хоће квалитет, не питају за цену, и увек ће наћи добру, праву, природну ракију. Годинама је “владала индустрија шљивовице”, убацивало се у ту шљивовицу само око 10 посто природног дестилата и исто толико хемије за укус и мирис, и онда видите шта пијете! Али, народ се заситио хемије! ”
Глогова ракија са љутом паприком
Миломир Геро у Шљивовици има своје засаде шљиве, дрвену бурад, каце, казан. Производи шест врста воћних ракија, свакој је подлога шљивовица, за глогову ракију има више награда, а рецепт је јако стар, добио га је, каже, од једног монаха:
”Та глогова ракија са љутом паприком је јединствена у Србији. Једино је ја производим, и када сам је пре четири године изнео на сајмове, изазивала је чуђење, а затим када се проба, дивљење. Добио сам рецепт од једног старијег човека, односно индиректно од једног монаха. Јако, јако стар рецепт! Основа је шљивовица која је одлежала, овде око мене по шуми има доста глога, а паприке љуте у мом врту. Глог берем када је потпуно зрео, паприку такође, и онда све то “пакујеш”. Не могу до краја открити рецепт! Коштало ме је то много рада, али је добијен јединствен производ. Попијеш, љуто, а када је осетиш у стомаку, па то је посебан осећај! Рекли су ми они који су ми дали рецепт да је добра за чишћење крвних судова, за лечење реуматских болести, за мушкарце ! Али, ја правим још пет врста ракија: дивља крушка, препеченица, медовача, ужичка клековача и ораховача са бобицама црне зове, и ја то све правим у малим количинама, водим рачуна о квалитету.
Ни много јака, ни много “мека”!
О јачини шљивовице, Геро нема дилему: ”Шљивовица се пече од 16 до 18 гради, то је други дестилат – када узимамо “меку” ракију, и поново је печемо, а да буде јасније, један град је 2,45 степени, значи 43 степена, односно 17,3 града, и рекао бих, то признаје струка, та шљивовица је најбоља за пиће. Ако је ракија много јача, губи се природна арома, укус. Често ме питају колико је добро попити ракије дневно, кажем – до три чашице ракија је пријатељ, свака чашица после тога, постаје непријатељ. Неки надобудни произвођачи шљивовице склони су да кажу, наша ракија је боља од вискија, од коњака. Ма, свако поднебље има своје робне марке и у производњи алкохолних пића, и свако ће одабрати оно што му одговара, што му прија. Оно што ти је природа дала, придржавај се, поштуј правила производње, посебно она која смо научили од наших старих, и нема никаквих проблема!
Ко ће наставити ?
А, има ли ко у Геровом домаћинству да настави производњу шљивовице? Није оптимиста! Каже, волео би да син који живи и ради у Београду, макар викендом дође и уради понешто око засада шљиве, и када су шљиве зреле, али и док се пече ракија:
“Знам да је у производњи ракије спор обрт капитала, јер треба доста времена од момента садње шљиве, до рода, али када се испече ракија, добијаш квалитет, и то је роба која може да стоји до двадесет година у бурету. Проблем је што су села празна, остали су ту да живе старији људи, а они немају више снаге за рад. Ето код мене, само ја и жена, па то је велики посао испећи ракију. Не можете ви шљиву ранку само да треснете и покупите, мора свако јутро да се поткупе зреле шљиве у канте и носе у каце. Чини ми се да се млађи не интересују за овакав начин производње шљивовице. Замислите око 120 килограма свеже дивље крушке треба да бих испекао 5 литара крушкове ракије. Ја не убацујем ни шећер, а дозвољена је једна количина. Због тога предвиђам да ће ракија у будућности бити много скупља, и ако ракија добије реалну цену, може се од њене производње солидно зарадити. Да не заборавим, и ако млади одлуче да своју дедовину претворе у засаде шљиве, наша општина Чајетина даје субвенције, подстиче аграрну производњу, организује сајмове домаће ракије, током својих туристичких манифестација промовише шљивовицу из нашег краја. Понављам, квалитет ће се увек препознати!”
Наш саговорник, показујући нам дрвену кућицу у дворишту поред породичне куће, каже,” Ко издалека дође да купи квалитетну ракију, имаће где и да преспава, и то у посебном амбијенту, дрво споља, дрво унутра, природно, као што је и све око нас у селу Шљивовици. Ово село мора живети, ракија и сеоски туризам су адути, па хајде ми старији да дамо пример младима – стрпљење, а зарада ће доћи!”
На слици: Миломир Милојевић Геро из села Шљивовица
