Вероватни континуитет спољне и безбедносне политике. Да ли су избори донели само привидно добре вести?
Парламентарни избори у Италији 25. септембра 2022. уродили су убед-љивом победом коалиције десног центра коју предводи странка Ђорђе Мелони Италијанска браћа. Са 26 одсто гласова Fratelli d’Italia су сада убедљиво најјача политичка формација, чиме је Мелони себи обезбедила премијерску позицију када се сазове нови парламент 13. октобра. Њени коалициони партнери – Лега Матеа Салвинија и Форца Италиа Силвија Берлусконија – претрпели су осетан пад, освојивши по 8 одсто гласова. Захваљујући сложеном изборном закону, ове три странке ће свеједно уживати апсолутну већину како у Дому депутата од 400 посланика тако и у Сенату од 200 чланова.
НОВИ ТРН У ОКУ АПАРАТА ЕУ
Исход избора у Италији вероватно ће имати благотворан ефекат на све ауторитарнију и идеолошки све фанатичније „прогресивну“ Европску Унију, посебно након претходних успеха странака деснице у Француској, Шпанији и Шведској. Резултати такође указују да би могло доћи до заоштрене политичке конфронтације између нове владе у Риму и бирократског апарата Европске Уније, поготово о питањима која се тичу породице, традиционалних вредности и имиграционог цунамија који све више гута Европу – а на чијем је удару пре свега управо Италија.
Нова италијанска влада, с обзиром на изразито конзервативну социјалну и културну политику за коју се залажу три странке победничке коалиције, могла би да се приближи оним европским земљама – Мађарској и Пољској пре свега – које се већ дуго одупиру диктатима из Брисела. То би значило да Европска комисија неће имати толику моћ да и убудуће намеће своје накарадне политичке, моралне и друштвене узусе земљама чланицама ЕУ. Ово би представљало наговештај једног значајног обрта у распореду снага унутар ЕУ. Тога се прибојавају бриселске бирократе и страхују од „најдесније” владе Италије од Другог светског рата.
Ђорђа Мелони негира да је фашиста али се држи слогана из Мусолинијеве ере „Бог, домовина, породица”. Она никада није крила да блиско сарађује са мађарским премијером Виктором Орбаном, који јој је морална и економска инспирација у остваривању заједничког циља: јачања евро-деснице у име поштовања националног суверенитета, одбране породице, хришћанског идентитета и социјалне економије.
У целини, резултати избора представљају одраз незадо-вољства грађана досадашњом владавином давоског естаблишмента који је био оличен у лику и делу бившег премијера Марија Драгија. Глас за Мелонијеву и њену коалицију је био глас незадовољства против таквог естаблишмента који се увек руководио интересима и стратегијама Брисела и Давоса, али и Вашингтона. Треба истаћи да победничка коалиција укључује и Матеа Салвинија, лидера Леге, који је дубоко скептичан према америчким намерама у Европи и који сматра да драконским санкцијама против Русије Европа сече грану на којој седи.
НЕМИНОВНИ КОНТИНУИТЕТ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ РИМА
Мало је вероватно – боље речено, практично је незамисливо – да ће доћи до ма каквих битних промена у спољној политици и геостратешкој оријентацији Италије. Према бројним добро обавештеним италијанским изворима, укључујући утицајни лист левог центра Република („Мелони ће поштовати споразуме“, 28. септембар), у завршници предизборне кампање Ђорђа Мелони је – под утицајем одлазећег премијера Марија Драгија – дала уверавања западним партнерима Италије да ће обезбедити континуитет по три кључна политичка питања која су им од пресудног интереса. Како пише Томазо Ћириако у Републици,
Прво: нова влада ће наставити да се придржава обавеза према Украјини, укључујући војну помоћ, и неће ни на који начин одступити од заједничких санкција Москви. Друго: стабилно и неоспорно упориште Италије у НАТО-у ће остати неприкосновено, без оклевања и одступања. Треће: нова влада неће одступити од рестриктивне буџетске политике претходне владе, како би се јавни дуг држао под контролом.
Атлантизам, антирусизам и фискална дисциплина је оно до чега је Драгијевим партнерима из Давоса, Брисела и Вашингтона заиста стало. Наравно, то ће бити горка пилула за Берлусконија – који је годинама био лично близак Путину – а посебно за Салвинија, који сматра (са пуним правом) да Италија без дефицитарног инвестирања никада неће покренути своју стагнирајућу економију, да САД и НАТО сносе велику одговорност за трагедију у Украјини и да су све санкције ЕУ против Русије катастрофалне за Европу уопште а за Италију посебно.
Такође 28. септембра, милански дневник Кориере дела сера – најутицајнији дневни лист у Италији, незванични орган политичког и финансијског естаблишмента, дакле својеврсни еквивалент Њујорк Тајмса у САД – објавио је пажње вредан извештај свог америчког дописника Федерика Рампинија. Он каже да је видна смиреност са којом је Бајденова администрација реаговала на исход избора у Италији, што представља одраз њених геополитичких приоритета.
Одсуство узбуђења у Белој кући, каже Рампини, није само плод чињенице да је Ђорђа Мелони осудила Русију, подржала санкције и обећала војну помоћ Кијеву. То је такође одраз изразитог ослонца вашингтонске администрације на Велику Британију и Пољску у конфронтацији са Русијом, иако обе те земље имају конзервативне владе – у пољском случају чак једну владу која је сушта супротност америчкој владајућој левици. Рампини закључује да аларм који су левичарски амерички медији, предвођени Си-Ен-Еном-ом, Њујорк Тајмсом и Вашингтон Постом, стално звонили на узбуну у вези са конзервативном друштвеном и културном агендом нове италијанске владе, нема одјека у Стејт департменту, а још мање у Пентагону:
Задобити степен пошто-вања које је уживао премијер као што је Марио Драги је захтевна мисија. Мелони ће морати да докаже свој чврст атлантизам тако што ће једном заувек ућуткати пропутинистичке склоности Матеа Салвинија и Силвија Берлусконија. Она ће морати да настави и по могућности да повећа италијанске испоруке оружја украјинској војсци (до сада веома скромне)… и да потврди подршку Рима кандидатури Кијева за будуће чланство у Европској Унији.
Заједно са захтевом Брисела за строгом фискалном дисциплином, ово је захтеван задатак. Ако их Ђорђа Мелони испуни, тиме би поништила често понављана обећања победничког тима да ће заштитити Италију од бескрајног уплитања ЕУ и ставити њене националне интересе испред свих других аргумената.
ИТАЛИЈА ОСТАЈЕ У ОКОВИМА КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА
Нова влада у Риму моћи ће да приступи неким реформама у друштвеној и културној сфери – барем привремено – све док њено основно геостратешко упориште остаје нетакнуто и док фискална ограничења бивају испоштована. Мелони прави стратешку грешку, међутим, ако мисли да ће јој компромиси на спољном и економском плану купити право да следи један стварно конзервативни друштвени и културни програм код куће, укључујући контролу имиграције и одбрану природне породице.
Једном када се потврди покорност нове италијанске владе колективном Западу, без обзира на Берлусконијеве или Салвинијеве сумње, снаге идеолошког лудила са обе стране Атлантика засигурно ће кренути у акцију. Брисел ће инсистирати на пуној усаглашености Рима са својом изопаченом верзијом „европских вредности“, посебно у држању јужних поморских граница Италије отвореним за бескрајни прилив „мигранта“ из Африке ка Лампедузи и Сицилији. Вашингтон ће са своје стране да се фокусира на тобоже угрожена „права“ хомосексуалаца, трансџендеризам и неограничене абортусе.
Да Италију владајуће западне елите виде као државу са ограниченим суверенитетом, брутално је показала председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен само два дана пре избора. Она је 23. септембра упозорила италијанске бираче да непослушност може имати последице. „Ако ствари крену у нежељеном правцу“, рекла је, „а говорила сам о Мађарској и Пољској, имамо средства“. Фон дер Лајен је притом алудирала на ускраћивање фондова ЕУ у вредности од преко 13 милијарди евра Мађарској, све док из темеља не реформише свој правосудни систем сходно жељама Европске Комисије.
Што се тиче Пољске, упркос својој водећој улози у антируском фронту Варшава до сада није добила средства из фонда ЕУ за опоравак од Ковида јер одбија да се повинује прошлогодишњој пресуди суда у Стразбуру и преда свој правосудни суверенитет Бриселу. Ароганција Урсуле фон дер Лајен је фрапантна у светлу чињенице да је Италија трећи највећи нето давалац у буџет ЕУ, и да је тако већ деценијама. Она изгледа не схвата да би Италија иза себе оставила брдо дугова ако би изашла из еврозоне (а камоли из саме ЕУ), дуга који Немачка – осакаћена санкцијама против Русије – и други не би могли да покрију. Без Италије, остатак Европе био би погођен фаталном финансијском кризом поврх рецесије која ионако долази 2023. године.
Пошто су имали 67 влада које су се смениле од оснивања Републике 1946. године, многи Италијани мисле да су њихови животи у великој мери независни од политичара који би требало да воде државу. Овог пута ће можда морати да преиспитају тај став. Ако се Ђорђа Мелони нада да ће успети са својим фаустовским пактом о продаји тела Италије колективном Западу како би њена душа и разум могли бити спасени, она је наивна. Ако то ипак ради иако зна да је подухват безнадежан, она је исто тако цинична као и римска мочвара и бриселски змијарник против којих је обећала да ће се борити. Са протоком времена милиони њених гласача ће вероватно бити исто онако разочарани у политички систем као и милиони Американаца после изборне крађе из јесени 2020.
