• У посети бисерима Фрушке Горе: манастири чувају завет, али у посети само туристи •
Бисери архитектуре, духовности, а како бисерима и одговара, све је у њима и око њих, истински сјај, достојанство и мир. Најкраћи је ово утисак о још неколико фрушкогорских манастира до којих је репортера „Слободе“ одвео пут, овог јуна, око Видовдана. На правцу ка Руми, 5 километара од бањског места Врдник, и истоименог средњовековног манастира, на јужним обронцима Фрушке Горе, налази се манастир Јазак. Име је добио по селу у коме се налази.
До манастира води асфалтни пут, поред јазачких воћњака и винограда. Смештен је на завршетку мале котлине, између два пропланка, а овај део села зове се Градац. Јазак је женски манастир, а по важности и улози коју су фрушкогорски манастири имали у духовном и световном живота Срба, академик Дејан Медаковић, Јазак је сврстао на треће место, иза Крушедола и Врдника. У великом манастирском дворишту, препуном најразноврснијег цвећа, на информативној табли читам кратку историју манастирског здања: “Недалеко од запустелог и урушеног манастира Стари јазак 1736. започета је градња манастира Нови Јазак, чију архитектонску целину означава црква Свете Тројице окружена са три стране конацима и високим зидом, који затвара порту….“ А онда једна од монахиња, помало намргођена, јер посетиоци немарно газе цвеће поред бетонских стаза, али и што их сваки час мора опомињати да унутрашњост цркве не фотографишу ни мобилним телефонима, ни фото апаратима (у томе је предњачио један млади кинески пар) започиње занимљиву причу о прошлости овог манастира:
Стари и Нови Јазак
„На километар одавде налазе се остаци манастира Стари Јазак који је био посвећен Ваведењу Богородице, и сматра се да је подигнут крајем 15. века. Легенда га везује за деспота Јована Бранковића, а монахиње из нашег манастира пре неколико година, претурајући по рушевинама, пронашле су делове зидова старог манастира, на којима су се могли видети остаци фресака. Тај манастир данас је само гомила рушевина, али се претпоставља да је манастир некада имао раскошне грађевине“, каже наша саговорница, и додаје:
„Оно што се зна, јесте да је цар Урош био сахрањен у Неродимљу, код Урошевца, града на Косову, који је по њему добио име. У манастир Стари Јазак мошти су пренете 1705. у српским сеобама и ту ће почивати до 1741. када су премештене у новоизграђени манастир. За време Другог рата мошти овог светитеља су пред налетом усташа, 1942. пренете у Београд заједно са моштима кнеза Лазара и Светог Стефана Штиљановића. Остало је забележено да су немачке окупационе снаге дозволиле да се мошти пренесу у престоницу и да је мошти у Београд допремио изасланик Синода, Радослав Грујић, а да им је уз пут, чак и немачка војска одавала почаст. Из београдске Саборне цркве мошти цара Уроша враћене су у Јазак 22. септембра 2001. и тада је и у селу и манастиру била велика свечаност…“
Наша саговорница подсећа и да су у лето 1942. партизани запалили манастир и тада је изгорео велики део зграде, што је била огромна штета, јер је детаљна реконструкција манастира већ била урађена око 1930. Манастир је више пута обновљен, последњи обимнији радови на архитектури изведени су пре тридесетак година, а током 2003. реконструисан је прилазни пут ка манастирском комплексу, у оквиру кога одмах пада у очи лепота црквене фасаде. Црква је зидана наизменичном употребом цигле и белог камена, а фасада је декорисана необичним грађевинским елементима. Уз цркву се наслања троспратни звоник који има отворени трем, а десетострано кубе, са десет прозора, заиста даје лепу слику. Унутрашњост цркве украшава импозантан иконостас који је израдио Димитрије Бачевић 1769. Има 58 икона подељених у пет зона, а урађен је у барокном стилу. У манастиру се чувају и три барокна, раскошно декорисана трона, украшена иконама: Трон цара Уроша, Богородични и Архијерејски трон.
Мала Ремета или Реметица
Пет киломтара од села Јазак, у средишњем делу јужних падина Фрушке Горе је село Мала Ремета, на ободу села је истоимени женски манастир, зову га још и Реметско, или Реметица. Када се из долине реметског потока крене ка врху првог узвишења, већ се види манастирска црква. Цело манастирско здање окружено је багремовом шумом, до манастирске капије води макадам, а на самом улазу у порту, дебелу хладовину чине огромна стабла ораха. Све око манастира као да је стало, и ваздух, и лишће, тек тишину само поремети удаљени лавеж.
Појављује се искушеница Јованка, сремска јунска врућина је, те нам нуди чашу хладне воде, изворска је, каже, ту у околини села Јазак и Мале Ремете има неколико извора са квалитетном пијаћом водом. Додаје, мало их је у манастиру, две монахиње, и две искушенице. За себе прича, била је модни креатор, супруг био здрав, она боловала, али судбина одлучила, он преминуо, она остала сама, и ето је ту. Иако их је мало, све је око манастирске цркве и у конаку, под конац. Доста је засађеног цвећа, испод манастира је велики шљивик, и све стигну да уреде њих четири. Недељом у манастиру нема богослужења, па одлазе на литургију у Јазак. Сазнајемо, у манастир ретко ко свраћа, скрајнут је са главног пута, а игуманија Рафаела је годинама молила да се асфалтира пут до манастира у дужини од километар ипо. Можда би онда тако био на списку туристичких и ђачких екскурзија, за сада није. Упркос интересантној прошлости.
Мајсторима Тодору и Николи 145 дуката
По предању манастир Малу Ремету је основао краљ Драгутин Немањић, а црква је посвећена Богородичном покрову. Нема тачних података о настанку манастира, а у протоколу манастира Беочина из 1884. наводи се да је Мала Ремета „стара 601.годину“, што говори да је саграђена још почетком 13. века. Поузданији подаци налазе се у турским документима, и први пут овај манастир помиње се 1546. али убрзо је спаљен, а крајем 17. века га обнављају избегли рачански монаси, и из тог периода постоји и манастирски печат, манастир се води као метох беочинског манастира. Оно што је извесније, и помиње се у више докумената, на месту старе цркве, саграђена је нова, трећа по реду. Изградња је завршена 1739. а цркву су зидали мајстори Тодор и Никола. Ктитор је био Станко Милинковић из суседног села Шуљам. Постоји запис да је он платио 145 дуката мајсторима и обезбедио им веће количине брашна, меса, соли вина и ракије. Из исте године потиче и заштитна повеља издата од генерала Валиса манастиру Беочину којом се штити манастир Мала Ремета. Документа говоре да је 1754. Јован Јовановић, оберлајтант Петроварадинске регименте манастирску цркву изнутра репарирао и саградио подрум испод манастирских ћелија. Његова удовица Ружица је касније, по вољи покојника, подигла још три монашке ћелије са малом кухињом. У Другом светском рату страдали су конак и манастирска библиотека. Данас манастир чине црква, једнокрилни конак, нови дрвени звоник и капела. У манастиру се чувају две рукописне књиге из 17. века које су писали монаси из Раче. Одлазећи из манастира, сазнајемо да име манастира значи „Мала пустиња“. Наша саговорница, искушеница Јованка, слеже раменима, па додаје: „Можда је то право име, мало нас је овде, а и ретко ко нам сврати… али биће боље!“
Крушедол
Враћамо се на магистрални пут ка Иригу, а између Ирига и села Марадик, у атару села Крушедол, налази се манастир Крушедол, задужбина породице последњих српских деспота у Срему, Бранковића. На путу до манастира, поред Марадика, који је на први поглед уређено и лепо село, пролази се кроз још неколико мањих места. Нема људи, куће празне, поред пута ретко који је угоститељски објекат, а близу Марадика, на пумпи питам, где се може попити кафа, каже младић: „Ма, овде више ништа нема, ко ће да пије кафу, кад нема живе душе. Да није манастира, нико не би никада овуда прошао…“ А манастир је само на 20 километара од Новог Сада, и 5 километара од Сремских Карловаца.
Кивоти Бранковића, Обреновића, Чарнојевића
Прилаз манастиру је лепо уређен, огромна порта ограђена је са свих страна новим зидом, капија у облику цркве, јарко црвене боје, прави контраст зеленилу шуме около. Млади искушеник каже, све је то урађено када је манастиру враћено имање, 28 хектара шуме и 160 хектара обрадиве земље на којој се сада сеју кукуруз и пшеница. У журби је, па нам рече, много имају посла, имање велико, испод манастира су повртњаци, и штале, све то треба урадити, а њих у манастиру недовољно. И показа нам са леве стране чесму са питком изворском водом. Док прилазимо Цркви, пристиже туристичка група из Републике Српске, и прилика да сазнамо нешто више о прошлости манастира. Овај манастир по историјској и културној улози, по богатству ризнице, по чувеном иконостасу и живопису, један је од најзначајнијих фрушкогорких манастира. У манастирској цркви која је посвећена празнику Благовештења, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, Ђорђа Бранковића (монаха Максима) и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића. У припрати су и посмртни остаци многих значајних Срба. Ту су сахрањени патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, пуковник граничарски Атанасије Рашковић, Војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Манастир је основао 1486. архиепископ Максим Бранковић, црква и конаци саграђени су на земљишту српског деспота Јована Бранковића који је издао даровну грамату и у њој навео „да 16 својих у Срему лежећих села даје манастиру Крушедол“. Прелиставајући неколико монографија о манастиру читам: “После смрти свога супруга, деспотица Ангелина, која је једно време боравила на Западу, стиже 1487. у Срем и са собом доноси мошти свога супруга Стефана Слепог. Од угледне српске породице Јакшић добија земљиште на коме подиже женски манастир, а то је данас сеоска црква, а у самом месту Крушедолу, њен син, владика Максим, уз материјалну помоћ свог рођака, влашког војводе Јована Њагоја, подиже мушки манастир Крушедол. Помоћ Бранковићима пружа и велики руски кнез Василије који је био у сродству са Јакшићима. У својој задужбини су живели и умрли мајка и син. Убрзо су проглашени светим и мошти су им чуване у Крушедолу.
Величанствено зидно сликарство
Овај манастир се са својим имањем помиње у турском попису од 1546, а за разлику од поседа осталих фрушкогорских манастира, био је далеко већи. У наредним деценијама крушедолски игумани често бораве у Русији ради прикупљања помоћи. Године 1670. у манастиру обитава 90 калуђера и 12 стараца…. У време велике сеобе крушедолски калуђери са манастирским драгоценостима пребегли су у Сентандреју, а вратили су се 1697. Митрополит Исаије Ђаковић 1710. је из Беча пренео мошти Арсенија Чарнојевића у Крушедол… После битке код Петроварадина 1716. Турци су у одступању опљачкали и запалили манастир…..“ Касније је манастир обновљен, владика печујски Никанор Мелентијевић 1722. је проширио конак, двадесет година касније и црква је проширена. Током Другог рата манастир није разорен, али је опљачкан. Знало се за богату манастирску ризницу, вредне драгоцености Бранковића и остале српске властеле чуване су у Крушедолу до 1942, када је ризница опљачкана, а остатак блага однет у Загреб. Сачуване манастирске драгоцености враћене су у Београд 1946. и смештене у Музеј Српске православне цркве, где се и данас налазе. Сада у манастирском комплексу једна од највећих драгоцености је барокни звоник из прве половине 18. века, а из манастира се не може изаћи, а да не привуче пажњу величанствено зидно сликарство, фреске и иконостас. Прве фреске су осликане средином 16. века, сматра се да су њихови аутори били грчки монаси са Свете Горе.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
