Мало ко у Ужицу данас зна било шта о Јелисију Андрићу, теологу, књижевнику и хуманитарцу. Они који мало боље познају његов живот и рад, са правом тврде: “Србија је имала људе!”
Јелисије је рођен 12. јула 1894. у граду на Ђетињи, у занатлијској породици, као шесто дете Светозара и Сене. Светозар је имао ковачку радњу коју је наследио од оца Јована. Рану младост Јелисије је провео у породичном дому у Ужицу у главној улици овог града. У архивској грађи нема података о његовом школовању у родном граду. Био је ученик Богословије Свети Сава у Београду, када је почео Први светски рат, а током повлачења српске војске кроз Албанију, Јелисије је болничар у Моравској дивизији. Током 1915. и 1916. Јелисије је водио ратни дневник, а на Крфу је у “Српским новинама”, уз чланке, објављивао је и родољубиве песме, а једна од њих је експонат у Српском музеју на том грчком острву. Уз дневник, чланке и песме, писао је есеје на духовне, етичке и књижевне теме, а објављивао их је углавном у црквеним гласилима.
Историја српске цркве од 1210- 1463
Јелисије је био један од 28 богослова који су уз подршку Николаја Велимировића, наставили школовање у Енглеској. Доста је помогао и податак да је у то време ректор Богословског факултета у Београду био Ужичанин, јеромонах Јосиф Цвијовић. Теологију и књижевност студирао је Јелисије на Богословском факултету у Оксфорду. Постоји податак да су монаси Јустин Поповић (касније кум на Андрићевом венчању и кум његове деце), Павле Јевтић и студент Јелисије Андрић били ослобођени полагања пријемног испита на оксфордској Богословији. Ту је Јелисије на енглеском језику, проучавајући доступну литературу и наводећи преко 300 фус нота, написао “Историју српске цркве, (од заснивања самосталности, до пада Патријаршије) од 1210- 1463”.
Познато је да је ова Андрићева студија на објављивање у оригиналу чекала један читав век. У оригиналу и у преводу на српски језик књига је објављена тек 2019. године, у издању „Прометеја“ и РТС-а. Приређивач ове обимне студије, Ангелина Чанковић Поповић пише да та Андрићева књига доноси приказ сјајног периода државности, духовности и културе Србије и српског народа у средњем веку: “Не знамо зашто није објављена за ауторовог живота, или касније, да ли није било воље у издавачким круговима (енглеским или домаћим) или је Андрић још желео да дотерује текст и додатно провери коришћену литературу, јер рукопис даје основа и за такву претпоставку”. Чанковић наводи да двојезичност овог издања представља надоградњу Андрићевог послања у тренутку када се Србија и српски народ, а са њима и Српска православна црква, поново налазе пред тешко пробојним и повисоким новоподигнутим зидом незнања и неразумевања на Западу, али и на источним просторима Европске уније: “Ту оригиналност текста на енглеском језику треба да помогне у разграђивању тог зида, а превод на српски језик има сличну сврху, да прекорачи зид неразумевања нас самих за сопствене корене и припадајуће нам место у савременом свету, у светлу нових, неповољних историјских околности на међународној политичкој и културној сцени…” закључује Ангелина Чанковић Поповић.
Савременици Јелисија Андрића износили су податак о задивљујућој његовој преданости материји у коју је дубоко заронио, изврсно савладавши енглески језик: “Као младић у раним двадесетим годинама пожелео је своје знање важног језика да стави у службу свог народа и прикаже његову далеку прошлост везану за настанак српске нације, српске државе и српске цркве, те њихово опстајање у лавиринтима државно-политичких и верско-политичких интереса моћних сила средњег века. Као и позив богослова, Андрић је осећао и позив тумача у двострукој улози, онога који објашњава историјске околности, догађаје, одлуке и устројство Српске православне цркве, и онога који преводи са свог и других језика, на енглески”.
Посао, породица, стихови, ратни дневник
По повратку из Енглеске Јелисије се оженио, Зорком, по професији учитељицом. Запослио се као учитељ у пожаревачком крају, у селу Ливадици. Затим је прешао у Чачак за секретара Окружног суда. У том граду био је и управник америчког Дома за српску сирочад, а са те дужности када је дом расформиран, отишао је за секретара Министарства за социјалну политику и здравље. У Чачку је 1922. у издању штампарије Стевана Митића објавио поетску збирку под именом “Књига песама”, у којој на почетку пише: “Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце”. Уводна песма има наслов “Видо, острво мртвих”, коју је написао 1916. Познаваоци књижевног дела Андрића кажу, дневник који је водио од 23.октобра 1915. до 27.маја 1916. заиста је његово најбоље књижевно дело: “Повлачећи се са одељењем болничара ка Скадру, Андрић је био у јединици која је међу првима успела да се повуче како-тако организовано, па није видео сав ужас колективног умирања од глади и изнемоглости. Његов дневник говори о човеку снажне осећајности. Опсервације су му тачне, детаљ изоштрен, експресиван”, а о томе говоре и изабрани делови дневника, који је управо документ о патњи и људској суровости:
6. новембар (1915), Призрен: ”У ноћ кренемо. Оштар ваздух нас реже, а ми полако по клизавом друму, силазимо ка Сувој Реци. Под првим зрацима сунца беласали су се снежни врхови планина у чијем је подножју био Призрен. Били смо свежи, иако доста гладни. Надасмо се да ће се у Призрену решити ово несносно стање. Ко зна шта све може да буде. Испред Призрена нађем се са Браниславом, другом из Слагалишта, и он ми да своју половину пексимита, коју сам грицкао све док нисмо стигли до у саму варош. Уконачимо се до неке започете турске гимназије, коју ми нисмо могли ни довршити – толико су догађаји брзо текли. Ту се мало поткрепимо….”
7. и 8. новембар, Призрен: Одвојили су чету. Нас неколико задржали за болницу, коју треба у Ђаковици да подигнемо ради пријема и транспортовања болесних и рањених официра за Црну Гору. Они из чете гледају на нас као на најсрећније људе. Иду у пешадију. Криво им што ће, можда, да се боре сада када је сваки отпор узалудан. У вароши се говори о капитулацији. Неки верују, неки не. Влада у сукобу са Врховном командом. Неки се враћају разочарани, да се предају непријатељу, неки се решавају још, а неки оверавају путне исправе за Црну Гору и даље. Пакао. У вароши, у старој српској престоници, где је некада био јуначки збор, постоји сада само једна прљава турска чаршија. Арнаути, са белим капицама, седе у ниским дрвеним дућанима и за сребро продају своју робу нашим премореним ратницима… Једва дишем. О мене се чешу стари, анемични бегови са дугим ћилибарским муштиклама и убрађене буле са шалварама и ниским подераним ципелама. Из подземних дућана, кроз ћепенике, куља дим и пара одјела, на брзу руку у кантама зготовљених. Само се једе. Та сумњива јела се продају. На улицама се кува чај у кантама од гаса и нуди се у масним разбијеним чашама, све за ситнину. Банкноте нико неће. Па, ипак, народ има. Откуд му? Дуго, можда, у свом пешкиру или појасу чувао, па сада даје све за парче проје, плитак тањирић јела. Хаос. Коњи. Кола, аутомобили, људи, пси, жене… Растурени су неки бонови одбора за помоћ, које ти сви дају, а нико их не прима. Марке су, такође, у саобраћају. Говори се само о хлебу, новцу и путу за Црну гору… Данас су дошли затвореници из скопљанског града. Изгладнели и подерани, неки су са оковима, а неки и без њих. Држе у једној руци ланац, а другом пружају паре за хлеб. Стражари их кундацима ударају, псују и гурају у средину као псе. Гвожђе тупо удара на ногама и они се враћају, крију у гомиле и лудачким очима гледају мале црне лепиње, које Арнаути обносе око њих…!
9. новембар (на граници): ”Но, добро је. Изашли смо из Призрена. Жељан сам чистог ваздуха и тишине. Пут је леп. Прешли смо га без великог умора. Стигли смо пред Дрим, где је нова граница Србије и Црне Горе. Ту, поред пута, с леве стране, изабрасмо бивак. Подигосмо велики болнички шатор, накидасмо грабових сувара, подметнусмо их пода се и легосмо. Хладно. Ноћ ведра, али врло хладна. Не може да се спава. Изађем из шатора, примим се пожарства и покушавам да зготовим на неки начин тикву коју сам цео дан носио. Почнем, али иде споро. Не може. Пробам да кувам – ни то не може. Гладан сам, те је онако живу почнем да грицкам! А ја! – не иде. Седнем поред ватре, гладан; гледам како неке коморџије сладе врео качамак, који су на брзу руку зготовили. Завидим им. Они увек тако. Не могу, стид ме да им тражим. Јер, сада се тешко шта даје, најмање хлеб…Пушим и грејем руке. Они, пошто вечерају, увију се у шаторска крила и, после неколико минута, хрчу, као код куће. Ја пушим и дремам. Свиће…” Јелисије Андрић умро је веома млад, 1925. у 30. години, од туберколозе код своје сестре, учитељице Јеле у Смедеревској Паланци, где се лечио, где је и сахрањен. Супруга Зорка, преминула је 1969. године, почива на Новом гробљу у Београду. Јелисије и Зорка имали су кћерку Љиљану (1920-1972), правника, и сина Драгослава (1923-2005), писца, драматурга и публицисту. Љиљана је добила сина Зорана (1951), филмског радника. Драгослав је имао два брака, са Милом је добио сина Владету (1948-2010), сликара, а са Радмилом сина Љубодрага (1965) уметничког фотографа.
