Десило се чудо: На конкурсу за откуп књига за библиотеке у Србији, по први пут од 1920-тих године откупљене су само књиге писане српском ћирилицом. То, наравно, не би требало да је чудо, јер је по уставу службено писмо у Србији – српска ћирилица. Али, још пре око 200 година у Бечу је покренут процес латиничења Срба, који се у наше доба готово приводи крају, јер Срби масовно пишу хрватском латиницом.
Последњи је час да и друге установе почну да поштују устав, да и српски језик, као и дословце сваки други језик на свету, има само једно службено писмо. Мантра о богатству коришћења два писма је, благо речено, злонамерна. Увек када су паралелно коришћена два писма, то је био само прелазни период преласка са једног на друго писмо. На пример, тако су Турци са арапског прешли на латинично, Румуни са ћириличног на латинично писмо, итд.
Сада се боримо за Вукову ћирилицу, али, пре 150 година борили смо се за – српску ћирилицу. Тада се Вукова ћирилица није сматрала српском, већ фазом ка потпуном преласку на латиницу, и то хрватску. Највише је упамћена борба против увођења латиничног слова ‘’ј’’ у српску ћирилицу.
Када је 1868. године кнез Михаило Обреновић усвојио ‘’Вукову реформу’’, Вукова ћирилица је лагано почела да мења српску ћирилицу у државним и научним установама, школама, итд.
Хрватска латиница први пут је стигла у Србију 1915, иза аустроугарских топова. Када су окупирали Краљевину Србију, Аустроугари су за службено писмо у нашој земљи прогласили – хрватску латиницу.
По ослобођењу и уједињењу са ‘’браћом’’, најпре је поништена окупациона наредба, а онда је ступио на снагу ‘’Бечки договор’’ из 1850. године. У службену употребу уведена су два писма. Вукова ћирилица, која је сада сматрана српским писмом, а не полулатиницом, била је прво српско а друго хрватско писмо, док је хрватска латиница важила као прво хрватско и друго српско писмо. На српској страни, и у најзабаченијим местима натписи на железничким станицама исписани су на оба писма. Следећи Вука Караџића и његове прве присталице, Срби су у односима са Хрватима користили хрватско писмо, док су Хрвати и даље користили само своје писмо. У Београду се по први пут појављују књиге на хрватском писму. Чак је и књига Драгише Васића ‘’Деветсто трећа’’ објављена – на хрватском.
Неприметно, ђаво је долазио по своје.
Као и у свим другим областима, после Другог светског рата ситуација се драстично погоршала и по питању српског писма. Сплетом историјских околности, стаљинистичка идеологија дошла је у Србију преко Словеније и Хрватске. Мада су више говорили о класној борби, комунисти су пре свега изазивали националне сукобе. Према њиховој теорији, у једној вишенационалној земљи већински народ по правилу угњетава мањинске народе и зато њих свим средствима треба нахушкати против тог већинског народа. Наиме, комунисти су планирали да се докопају власти на таласу незадовољства мање бројних народа. Зато је уочи Другог светског рата Стаљин ликвидирао све истакнуте српске комунисте, да би на њихово место поставио Хрвате и Словенце. Током рата, мада су Срби једно време чинили већину у комунистичким паравојним јединицама, они су у ствари били под командом хрватских ‘’кадрова’’. Тако је комунистичким покретом завладао један прохрватски и истовремено антисрпски дух, због кога је, поред осталог, као службено писмо у комунистичком делокругу важила – хрватска латиница. (Службено писмо код четника била је српска ћирилица; комунисти су користили израз ‘’ужа Србија’’, а четници ‘’ужа Хрватска’’, итд.)
Када су комунисти преузели власт 1945. године, ипак се нису усудили да, као Аустроугари 1915, или Анте Павелић 1941, прогласе хрватско писмо за једино службено писмо. Формално, оставили су у употреби и српско и хрватско писмо. У стварности, међутим, осујећивали су употребу српског писма, намећући хрватско писмо и у централној Србији. Кроз неколико деценија у српским продавницама етикете на готово свим производима биле су исписане на хрватском писму. Широм Србије, на хрватском писму осванули су називи градова, саобраћајни знаци, путокази… Хрватско писмо је уведено и на Телевизији Београд, на њему се држава обраћала грађанима (личне карте, формулари), на њему су штампани сви универзитетски уџбеници… У време непосредно пре компјутеризације, у читавој земљи производиле су се писаће машине искључиво са хрватском тастатуром.
Одмах по отцепљењу 1992. године Хрвати су и формално укинули термин ‘’српскохрватски језик’’ и употребу два писма. У одговарајућим међународним установама, под ознаком ИСО/ФДИС 12190, хрватски и српски језик заведени су као посебни језици. Истовремено, уз хрватски језик регистровано је једно писмо (хрватска латиница), а исто тако и уз српски језик (српска ћирилица, тј. Вукова ћирилица). О регистровању хрватског језика под именом ‘’српски језик’’, наравно, није ни било речи, јер читав тај процес иде у супротном правцу – према истоку. Тако је по први пут у свету језик једног народа (српског) регистрован под именом другог народа (хрватског). Чест је случај да један народ користи језик другог народа, као што Мексиканци користе шпански језик, Бразилци португалски, Индијци енглески, итд, али у сваком од тих случајева језици су задржали своја имена, тј. нико није преузетом језику дао име према имену свога народа.
Међутим, у Србији се десило нешто чудно. Деоби писама није дат никакав значај, толико да ни јавност о томе није обавештена. Уместо да хрватска латиница у Србији потпуно нестане, као што је у Хрватској нестала српска ћирилица – она се још више употребљавала.
Где су и шта раде српски лингвисти у целој овој причи?
Као што се види, питање писма је сложено и повезано са многим стратешким питањима – због којих је, уосталом, и отворено. А пред озбиљним решењем тог питања сада је, чврсто као гранит, стајао и култ Вука Караџића. Гордијев чвор могао је да пресече само неко са великим ауторитетом, а то је био водећи српски лингвиста академик Павле Ивић, који је на жалост рано преминуо. Осећајући да наступа један од оних историјских тренутака када се преко питања језика ломи судбина читавог народа, Павле Ивић је 11. априла 1994. године у ‘’Вечерњим новостима’’ објавио чланак ‘’Вук је направио грешку’’. Поред осталог, он је тада писао:
‘’Нови заједнички књижевни језик (ијекавски) успешно је ујединио католике у хрватску нацију и, баш зато што је био на вуковским основама и као такав ближи просечном српском народном говору него хрватском, побољшао је политичке шансе Хрвата у пределима где су се њихови интереси укрштали са српским, поред осталог у Босни и у Дубровнику. Уз то је усвајање књижевног језика блиског Србима у Хрватској отклонило опасност да они на подлози језичке посебности изграде своју културну аутономију.
Тако је створена чудна асиметрија, на штету Срба: ијекавски књижевни језик код Хрвата, муслимана, и у западној грани српског народа, и екавица код осталих Срба. То је дало повода да хрватски националисти, међу њима и неки од најистакнутијих хрватских лингвиста, почну говорити како је ијекавица хрватска, а екавица српска, својатајући тиме све оне који се служе ијекавским књижевним изговором…
Ако би уопште било изгледа да Хрвати одмаме на своју страну западне Србе, они би то лакше могли остварити ако ове од других Срба и даље буде одвајао ијекавски стандардни језик’’.
Било је то време полемика поводом одлуке Републике Српске да уместо ијекавског у службену употребу уведе екавски дијалекат и уместо хрватске латинице српску ћирилицу. Наиме, као и остали језици, и српски језик има више дијалеката. Међутим, док су сви европски народи у 19. веку у службеном књижевном језику оставили само по један дијалект, код Срба то није био случај. Италијани су се, на пример, између 15 својих дијалеката определили за тоскански, јер се простирао на највећој територији и њиме је говорило највише грађана. ‘’Где два језика господаре, ту не може бити једнодушја. Ово двојство показује два различита народа која су страна један другом’’, писао је Италијан Николо Томазео 1842. године. Другим речима, остављањем више дијалеката ствара се могућност цепања нације, а данас то видимо на још једном примеру – црногорском.
И Вук Караџић се у почетку определио за већински екавски дијалект. Међутим, баш 1836. године, када Илирски покрет узима српски језик за књижевни језик Хрвата, Вук Караџић под притиском Аустрије мења екавицу и прелази на ијекавицу. Како она није могла бити наметнута огромној екавској већини, задржавају се оба дијалекта, с тим што се даје предност ијекавици.
Зашто је Аустрија то учинила?
Зато што је и Хрватима наметнут ијекавски дијалект српског језика – а тај дијалекат им је наметнут јер је превладавао код католичких и других ‘’западних Србих’’, како их назива Павле Ивић. Када су Хрвати почели да говоре српском ијекавицом, онда се они по језику више нису разликовали од Срба ијекаваца и процеси асимилације су драстично убрзани. Језичка брана, по теорији језичког концепта нације, која разликује народе према језицима које говоре, више није постојала. Остала је само православна брана, према другом – верском концепту нације. Међутим, у наредном периоду и ова брана је попустила: за време Аустроугарске православље је спутавано, током Другог светског рата у западним крајевима уништени су скоро сви православни храмови и ликвидиран је огроман број православних свештеника, монаха и других црквених лица (180 од стране хрватских и муслиманских усташа и чак 560 од стране комуниста; комунисти су убијали широм земље, јер су освојили целу земљу), после Другог светског рата комунисти су забранили обнову православних храмова, али и православне верске обреде, часове веронауке итд, а у ратовима од 1991. долази до новог страдања Српске православне цркве. Због свега тога, атеизам узима више маха него што су то диктирали светски трендови, тако да у нашем времену долази до новог таласа превођења Срба у Хрвате. Истовремено, са међународном окупацијом Босне и Херцеговине 1995. године, појављују се притисци да се тамошњи Срби преведу у новостворену нацију – Бошњаке, у коју су већ били преименовани сви босански муслимани. Српски језик којим муслимани говоре назван је ‘’бошњачким језиком’’, са намером да се тај назив наметне и Србима. Дакле, реч је о истим методама као пре 150 година.
Разумевајући све ове трендове, руководство Републике Српске, на челу са председником др Радованом Караџићем, доноси одлуку о брисању језичке разлике између Срба са ове и оне стране Дрине. ‘’Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби’’, рекао је др Караџић у листу ‘’Јавност’’, гласилу Републике Српске, од 25. децембра 1993. године. Прелазак на екавицу образложио је потребом да и Срби, као и други европски народи, добију један књижевнојезички стандард. Подсећајући да је и нобеловац Иво Андрић (иначе један од последњих Срба католика) прешао на екавицу, Караџић је говорио о потреби ‘’интеграције српског народа и стварања нације’’. Дотакао се и забране екавице у време комунизма:
‘’Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви српски песници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни’’.
Међутим, уследио је још један парадокс. Уместо да поздраве опредељење Републике Српске за екавицу и ћирилицу, београдски лингвисти, изузев Павла Ивића, листом су устали против. Ево њихових реакција, према ‘’Књижевној речи’’ од 25. октобра 1993: ‘’Политичко нормирање језика’’ (др Иван Клајн); ‘’Још једна заблуда у низу’’ (мр Васа Павковић); ‘’Опасне игре’’ (Мирјана Радојичић); ‘’Етничко чишћење језика’’ (Ранко Бугарски); ‘’Да ли се језик може прописати декретом?’’ (др Егон Фекете)… Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву: ‘’Српском језику су потребна оба изговора, као човеку обе руке: ако остане без једне, он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора’’! Шта би Дешић рекао за Италијане, који су остали без 14 руку? Некада се ратовало ради наметања већинског дијалекта, а овај, јединствен случај у историји, да се део народа који говори мањинским дијалектом сам одриче тог дијалекта у корист већинског – наилази на осуду, не политичара, него лингвиста! С друге стране, део лингвиста је наступио са тезом да се ијекавице не треба одрећи јер би се тако Хрватима и муслиманима поклонио део српског језика. Али, та прича је давно завршена.
После смрти академика Павла Ивића и повлачења др Радована Караџића, ток догађаја враћен је у стари колосек. У Републици Српској поново је озваничена ијекавица, а хрватска латиница постаје све присутнија.
-Наставиће се –
