- Прича о новом златном факсимилу Мирослављевог јеванђеља, прича је о књизи која је за српски народ одувек имала значај посебне реликвије, јер је преживљавала драме, славе и поразе које му је историја наметала •
Мирослављево јеванђе-ље, најстарији српски ћирилични рукопис и споменик српског књижевног језика, али и највреднија српска реликвија, настало је у последњој четвртини XII века, највероватније између 1180. и 1187. године у манастиру, односно цркви Светог Пaетра и Павла, код Бијелог Поља, задужбини и гробној цркви хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. По Мирослављевој заповести исписао га је и илуминирао писар – дијак Григорије.
Прича о Мирослављевом јевађељу, које је и један од најлепших богослужбених рукописа у свету – прича је о турбулентној судбини ове књиге. У Краљеву су грађани, недавно, имали прилику не само да виде, него и да прелистају златни факсимил Мирослављевог јеванђеља, један од тек 300 примерака који постоје у читавом свету. Тада је, о невероватној судбини ове књиге, инспиративно говорио Вељко Топаловић, који је приредио ово издање у сарадњи са Душаном Мрђено-вићем и Браниславом Бркићем.
Ово је издање из 2019. године, а исти тим је приредио и факсимил из 1998. године. Тада је штампано 300 примерака, у новом издању исто толико – али ће на светлост дана неки примерци изаћи тек за десет и више година! Наиме, увезивање и коричење традиционалном методом трају 15 дана, што значи да годишње може бити завршено тек нешто више од 20 примерака.
Да појаснимо и зашто је ово „златни факсимил“ – наиме, ликовне илустрације у оригиналном рукопису имају позлату, па је она урађена и у овим факсимилима.
Због злата, специјалних боја, специјалног папира и штампе, због ручног повеза, малог тиража… ова највернија копија Мирослављевог јеванђеља, коју прате две књиге и специјално постоље, кошта – 15.000 евра.
Јеванђеље написано на пергаменту украшено је са 296 стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату, ванвременске лепоте.
РУКОПИСАЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА МОГЛО ДА КОШТА КАО ИЗГРАДЊА ДВЕ ГОЛУБАЧКЕ ТВРЂАВЕ
Овакав рукопис нема цео средњи век, истакао је Вељко Топаловић, говорећи о тумачењу и коментарима иницијала који украшавају ову књигу и који је издвајају од осталих по лепоти и симболици:
– Ни текст у овој књизи, ни ликовни украси немају познатих директних узора, као ни наследника. У то време на западу су ликовне илустрације сличније стрипу, наративне су, док су иницијали у Мирослављевом јеванђељу сведени и пуни симболике која ни до данас није у потпуности дешифрована. Занимљиво је да су Јован Крститељ и Исус Христос приказани са по шест прстију на рукама, а неки прикази фигура су толико иновативни да се може рећи да је тек кубизам 750 година касније на њиховом трагу. Уосталом, УНЕСКО је Мирослављево јеванђеље 2005. сврстао на листу „Памћење света“. Као и читав наш простор на коме живимо, тако и ликовни елементи овог рукописа сведоче о преплитању утицаја уметности истока и запада, што их чини јединственим. Процењује се да је рукописање овакве књиге у то време могло коштати као изградња две Голубачке тврђаве – рекао је Топаловић.
Др Зоран Чворовић, професор на Правном факултету у Крагујевцу, говорио је о јединственој културној заједници Словена од 10. до 12. века, када су Срби, Руси и Бугари били снажно повезани вером, језиком, културом и доживљавали се као припадници блиских народа. У просветитељској мисији су се смењивали на историјској позорници, па је тако почетком 13. века Србија била доминантна, а Номоканон Светог Саве саборни устав у свим православним црквама словенских народа.
Председник Српског покрета Двери Бошко Обрадовић говорио је о значају „дискретних хероја“ као што су Топаловић, Бркић, Мрђеновић и слични њима који из личног осећања одговорности чувају српско културно наслеђе.
ПРОКЛЕТСТВО И БЛАГОСЛОВ
На трибини су грађани могли да потпишу и петицију са захтевом да се оригинал Мирослављевог јеванђеља преда на чување Српској православној цркви, уместо Народном музеју Србије, у коме је сада похрањено. Разлог је што иницијатори, а међу њима су првенствено приређивачи ова два факсимила, сматрају да је књига већ оштећена приликом конзервације 1998/99. и да је, чак, дошло до грешке у слагању страница приликом поновног повезивања.
Пошто је Министарство културе прошлог лета најавило нову дигитализацију Мирослављевог јеванђеља, Топаловић, Мрђеновић и Бркић и они који их подржавају, сматрају да је овај споменик културе под претњом поновног нестручног руковања и зато се залажу да књига буде предата на чување СПЦ.
– Број сачуваних повеља значајних за реконструкцију српске средњовековне историје говори да је Српска патријаршија најбоље место за чување. Од повеља о оснивању градова имамо сачуване само две, а од манастирских повеља сачувано их је на десетине! И у најтежим временима манастири су били најбољи чувари наших реликвија – оценио је проф. др Зоран Чворовић.
Да би се заузео став о томе може помоћи осврт на бурну судбину ове књиге. Рукопис је око 650 година тиховао у Хиландару, претпоставља се да га је из Србије донео Стефан Немања. У нововековној Србији се за његово постојање сазнало тек крајем 19. века и то захваљујући једном, у бити лошем чину: руски архимандрит и касније владика кијевски Порфирије Успенски је у зиму 1845/46. боравио у Хиландару и изучавао старе списе, па је опчињен лепотом књиге исекао 166. лист да би га, као и још друге српске књиге, однео у Петроград на проучавање и да би показао стил какав у Русији тог доба није био познат.
До појављивања „Петроградског листа“, на археолошкој изложби у Кијеву, прошло је 28 година. За то време о „листу српског јеванђеља из XII века“ написано је неколико приказа, у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи. На кијевској изложби, 1874. године, овај лист фотографише Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који и читавом рукопису даје име Мирослављево јеванђеље (иако је, заправо, реч о јеванђелистару).
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПОД НОГАМА ДАКТИЛОГРАФКИЊЕ
Вест о томе се прочула у Србији, па 1896. године, О Васкрсу, на Хиландар одлази краљ Александар Обреновић, подмирује велика дуговања манастира и књигу добија у знак захвалности и доноси у Србију. Млади краљ је богато обдарио манастир који је био у веома тешкој ситуацији, а Хиландарци су му, заузврат, осим своје највредније реликвије: Мирослављевог јеванђеља, поклонили и Оснивачку повељу Симеона Немање, која је у међувремену изгубљена.
Од тренутка када је Мирослављево јеванђеље стигло у Србију, књига је неколико пута нестајала, па израњала, чувана је у сефовима као највеће благо, али и служила да ноге одмори дактилографкиња у једној установи културе, несвесна какво благо јој је под ногама. Све су ово докази да је Мирослављево јеванђеље имало бурну судбину у својој, осам векова дугој, историји. Јер, ова књига, која је за Србе одувек имала значај посебне реликвије, преживљавала је драме једног народа у свим тренуцима славе и пораза које му је историја наметала. После Мајског преврата, 1903. године, када је династију Обреновића на престолу Србије заменила династија Карађорђевића, Јеванђеље је, под још увек нејасним околностима, нестало, да би се поново појавило тек 1915. У Првом светском рату, заједно с војском и краљем, пратило је епопеју повлачења преко беспућа Албаније. У Другом светском рату, скривано у Ужицу, затим у манастиру Рача на Дрини и коначно у сефу Народне банке у Београду, избегло је судбину многих спаљених и покрадених књига.
Чудновати сплет околности довео је до тога да се најновији репринт Мирослављевог јеван-ђеља појављује равно сто година после фотолитографског издања које је у Бечу урадио Љубомир Стојановић, великим личним пожртвовањем, а о трошку краља Александра Обреновића. Издање из 1898. године представљало је врхунац штампе, у односу на могућно-сти технике и финансија којима је Стојановић располагао. Штампано је у 300 примерака и садржало је 40 страна у колору и у формату који је идентичан оригиналу, а осталих 320, у две боје (црна и црвена) и на пола смањеног формата, постављане су по две на страну. Објављивање фототипског издања Мирослављевог јеванђеља остао је неостварен сан многих приређивача и издавача у протеклим деценијама.
РУСИЈА СРБИЈИ ВРАЋА 166. ЛИСТ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА
Наредних 100 година ни потоње краљевине, ни соција-листичка држава нису се потрудиле да ураде ново фототипско издање и тако је било до 1998. године када књигу у Јоханесбургу штампа издавачка кућа „Досије“ у сарадњи са ЈП Службени гласник. То како су приређивачи открили где се књига налази, зашто је било забрањено да унесу факсимил у Србију кад су га већ откупиле све велике библиотеке у свету – преточено је у филм и серију „У почетку беше реч“.
Из различитих разлога, на потпуно и право фототипско издање морало је да се сачека још читав век, па да се, тек на крају претходног миленијума, књига први пут појави верно репродукована, са свим страницама у колору, позлатом иницијала и реконструкцијом садашњег повеза.
Држава је оснивала фондове за штампање факсимила Мирослављевог јеванђеља крајем 60-их година прошлог века, затим крајем 90-их година, скупљане су чак и донације… али од 1898. ниједна од наших бројних држава које су се смењивале, није се нашла као (су)издавач факсимила Мирослављевог јеванђеља. Већ смо поменули да је Миро-слављево јеванђеље заправо јеванђелистар – богослужбе-на књига у којој су текстови распоређени онако како се читају током године. Занимљи-во је да је Александар Вучић пре пет година председничку заклетву положио на Уставу и Мирослављевом јеванђељу, али не на оригиналу, него на факсимилу.
Пре три и по године, приликом посете Србији тадашњег премијера Русије Димитрија Медведева, у Београду је потписан споразум да Русија Србији врати 166. лист књиге, који се налази у Петербургу, а да заузврат Србија Русији преда седам слика које је чувени руски сликар Николај Рерих по сопственој жељи 1932. послао у Југославију. Председник Русије Владимир Путин потписао је 13. јула 2020. федерални закон којим се овај споразум ратификује, али јавности још није саопштено да ли се то у међувремену догодило.
