„Видов дане, мој очињи виде, тобом видим што слепци не виде:
Видим Лаза небом обасјана и у њему зору новог дана,
У васкрслом Христу запретана, потврђеног Завјетом Косова
јединога пута Србинова“
Митр. Амфилохије, 1989.
Мислите ли на Св. Саву кад кажете – Савин дан, или на Св. Ђорђа, кад кажете – Ђурђев дан? На кога свеца мислите кад кажете – Видовдан? Ако сте мало збуњени, шта је то што вас збуњује? Да ли је то одговор да уместо на Св. Вида мислите на Св. кнеза Лазара и Косовске мученике?
Ако погледамо у наш црквени календар за 28. јуни видећемо листу Светитеља који се славе тога дана: Св. Амос, Св. кнез Лазар и Св. Српски мученици – Видовдан. У понеком календару могу се наћи и додатна имена Светитеља: Св. Вит, Модеста и Крискентија, Св. Дула, Св. Јефрем. У већини наших календара пише само: ’’Свети мученик Лазар – Видовдан.’’ Па зашто Видовдан, а не Лазарев дан? Ко је тај Св. Вид по коме је име добио наш велики празник – Видовдан?
Др. Миодраг Марковић, историчар уметности и професор на Филозофском факултету у Београду објавио је студију: ’’Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку.’’ У овој студији проф. Марковић пише да се на основу расположивих извора може закључити да су Срби највероватније још од времена примања хришћанства поштовали светог Вита. То пошто-вање је почело да слаби током 14. века када је СПЦ прихватила Богослужење по јерусалимском типику, који није славио Св. Вита.
Ко је био Свети Вит (Вид)
Свети Вит, код Срба познатији под именом – Свети Вид, је ранохришћански светац рођен на Сицилији (290 – 303 ) скоро осам векова пре великог раскола 1054. Живео је само 13 година. Својим молитвама чинио је чуда и због јаке вера у Христа настрадао као дечак. Посебно је поштован као заштитник од очних и нервних болести. Прво писано сведочанство о светом Виду потиче из 5. века. Проф. Марковић у својој студији пише о великој популарности светог Вида у Западној Европи. Посвећене су му многобројне цркве, а његов лик често се појављује на фрескама, чак и у српским манастирима. Постоје поуздани докази да су Срби у средњем веку поштовали овог сицилијанског мученика. Најстарији помен Св. Вида у српским записима налази се у Мирослављевом јеванђељу, које је настало у последњим деценијама XII века. И други црквени документи са почетка 14. века под датумом од 15/28. јуна наводе и Св. Вида. Сачувано је и житије и служба Св. Виду из времена краља Милутина око 1320.
Што се тиче имена Видовдан, оно се помиње у српским записима штампаним у Венецији касније, 1569. и 1638. Име Видовдан се помиње и у неким другим српским штампаним књигама из 16. и 17. века. Чини се, међутим, да су већ ти помени Видовдана, попут оних у црквеним календарима штампаним од друге половине 19. века до данас, посвећени сећању на светог кнеза Лазара и бој на Косову, а не на спомен Св. Вита.
Солунска браћа Кирило и Методије у свом мисионарском раду ширили су култ о Св. Виду и код Срба, али тај култ је допирао и из граничних области које су биле под јурисдикцијом Рима: из Дубровника, Бара, Неретве као и из поморских земаља државе Немањића. Тако се у Свето-арханђелској повељи цара Душана издатој 1347/1348. помиње црква Св. Вида у једном селу у близини Призрена. Црква Св. Вида помиње се у Захумљу, Бару, Боки Которској, Конавлима код Дубровника. Црква Св. Вида у селу Мокрине код Херцег Новог је дочекала последње деценије XIX века у рушевинама. Обновљена је 1888/1889. с посветом светом кнезу Лазару. Поново је срушена у Другом светском рату, а 2001. године започети су радови на њеној обнови.
Проф. Марковић закључује да је Св. Вид био поштован међу Србима током средњег века, али да је био потиснут из богослужења Српске цркве под утицајем Византије. Нешто мање од стотину година касније то потискивање биће додатно подстакнуто, јер у српским типицима и календарима у рубрикама за 15/28. јун, почиње да се појављује нова, веома важна памјат – спомен на светог кнеза српског Лазара и Косовски бој.
Околност да су се Косовски бој и погибија кнеза Лазара догодили на дан светог Вида допринела је да се име овог хришћанског мученика и његов празник у српској средини никада не забораве. Додуше, ниједан од раних српских извора, који говоре о бици на Косову, не доводе тај догађај у везу са Светитељевим празником. Насупрот томе, поједини латински извори, почев од оних најранијих, истичу да се Косовска битка одиграла на дан Св. Вита. Тако се Косовска битка везује за Видовдан још 1389.
Народне песме почињу да описују битку и да помињу Видовдан одмах после догађаја. При томе се догодио необичан парадокс: Видовдан је постао празник од посебног значаја у свим слојевима српског друштва, али то више није био дан светога Вида, по коме је празник добио име, него дан спомена на погибију светог кнеза Лазара и на Косовски бој. Свети Вид не само што је скоро потпуно заборављен, него се последњих деценија у стручној и популарној литератури негира чак и било каква веза између њега и Видовдана.
Упркос историјским записима о постојању Св. Вида, проф. Марковић пише да поједини етнолози и писци наводе како у хришћанском календару не постоји светац са именом Вид. Појединци чак пишу да је Видовдан празник који је посвећен старом словенском божанству Виду.
А и мене су лично питали: ’’Како то да Српска црква слави Св. кнеза Лазара и Косовске јунаке на дан који је добио име по паганском богу Виду?’’
Проф. Марковић наводи необориве доказе о присутности Св. Вида у српским црквеним записима у средњевековној српској држави и о црквама које су му биле посвећене у граничним пределима државе Немањића. Осим тога, како би се могло објаснити да је један православни народ, који је Косовску битку у својој народној поезији уздигао на хришћански еп, за назив тог епа у свом календару изабрао паганског бога, а не хришћанског свеца? Митрополит Амфилохије је 1989. записао да је толико слављени Видовдан код Срба и хришћански празник Св. Вита.
Проф. Марковић у својој студији У својој студији ’’Култ светога Вита (Вида) код Срба у средњем веку’’, закључује да значај Видовдана није проистекао из великог поштовања према светом Виту, већ из догађаја који се десио 28. јуна на дан светога Вита – Косовски бој.
Из Видовданске беседе владике Лонгина
На Видовдан ове године служена је Архијерејска Божанска Литургија у цркви Свети Сава (Broadview Hts, Ohio) и у наставку парастос за Косовске јунаке и за све пострадале од Косовске битке до данас. Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство епископ г. Лонгин, а саслуживали су протојереј Миле Матић, старешина храма Светог Саве у Кливленду, Охајо и свештеник Ив Бабић из Кливленда, као и протођакон Љубиша (Митровић). На видовданском парастосу учествовао је и велики пријатељ наше Цркве, о. Јанко Здињак из Православне Цркве у Америци (OCA). Локални хор је својим појањем улепшао наш Видовдан.
На почетку своје беседе Владика је изразио захвалност Господу што смо се окупили данас у великом броју у овом дивном храму иако смо пролазили и пролазимо кроз искушења са опасним вирусом. ’’Врло је лепо кад се скупимо на Служби, јер нас молитва зближава; она нам даје снаге да се одупремо гресима и разним искушењима. А непријатељ рода људског, ђаво или сатана увек жели на разне начине и са свих страна да нас некако обори, да нас савије земљи, да не видимо ни небо ни Господа, који је на небесима, него да гледамо земљу и да се вучемо по земљи. Зато је потребно да се усправимо, да се ослободимо греха и страсти који нас вежу и да уз Божију помоћ живимо онако како нам Бог заповеда.’’
Владика је своју беседу наставио говором о Видовдану и о великим изазовима са којима се ми верници срећемо свакога дана.
’’И док се остале битке из наше историје спомињу само у уџбеницима, Видовдан је укључен у календар у којем се налазе само празници и имена светаца. Косово је било и остало наше крштење у крви, распеће које води васкрсењу, освештани тестамент у коме су заветовани верски, етички и национални принципи за све српске генерације од Косовске битке до данас. Зато су наши стари, а хвала Богу ево и ми, на Видовдан и Косовску битку гледали из перспективе Јеванђеља и Светосавља. Основне вредности те етике нису уклесане на каменим плочицама, већ су усађене у саму свест сваког Србина. Долазећи овде у ову земљу Срби су у њу донели етику и идеале Светог Саве, цара Лазе и других српских светаца и витезова: личну храброст, старање за вечно, првенство духовног над материјалним, искреност, дарежљивост, мирољубивост, поштовање људског досто-јанства, дубоку и искрену веру у Бога и наду у Његову милост.
’’Управо на овај наш велики празник, Свети цар Лазар је ову небеску логику и педагогију најбоље разумео и схватио кад је казао да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и до вијека. Знао је кнез Лаза да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. И зато је Видовдан не само један датум, један Свети дан у нашем календару, него много више од тога. Видовдан је главна карактеристика нашег Светосавског православља, које треба да чувамо као нешто најдраже и најсветије. То Светосавље смо примили као поклон од наших родитеља, наших предака, наших великих мученика вековима уназад. Зато је важно да га чувамо, зато је Видовдан корен нашег бића, суштина наше жртве и нашег православног идентитета. То су знали наши преци. Знамо и ми.
И данас је, што би рекао Његош: – Косово грдно судилиште. И данас наш народ страда и бори се да опстане на својим вековним огњиштима. И данас наша деца на Косову и Метохији не могу да живе у миру. Али ми знамо да је Бог наш милостив, да је Он Бог истине, љубави, милосрђа, Бог правде и сву неправду, која нам је учињена и која нам се чини, Бог неће благословити. Може нас привремено казнити, или нам нешто одузети због наших грехова, али ако се вратимо Божијем истинском путу вратиће нам Господ оно што је било наше.
’’И зато када славимо овај празник, не само данас, него увек, посебно ми који живимо далеко од земље отаца својих, треба да поставимо себи питање: каква је наша Видовданска етика и опредељење? Да ли се у свом животу држимо определења цара Лазара? Како ће изгледати стање у нашим црквама и нашим националним организацијама за 50 или 100 година? Где је наша омладина? Шта ми чинимо, или шта намеравамо да учинимо да вратимо и исправимо оно што није добро? Све су ово питања на која треба да одговоримо и на Видовдан, али и на сваки други дан. Оваква питања изводе нас свакодневно на испит који треба да полажемо. Исто тако данашња прослава у овом храму и у многим другим црквама, јесте за нас могућност и шанса да духовно прогледамо и да схватимо шта је прво, шта је важније, шта је неуништиво и са чим ћемо изаћи пред Господа и пред Милоша.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
