Хронична криза политичког система у САД попримила је зрелу форму током јануара и почетком фебруара 2021. завођењем грубе цензуре јавног дискурса, чистком друштвених мрежа, демонизацијом Доналда Трампа и десетина милиона његових бирача и криминализацијом ма ког облика сумње у победу демократа. У току је до не тако давно незамисливо укидање низа слобода под плаштом очувања привидног континуитета постојећег уставног поретка САД.
После свега шта се збило на вашингтонском Капитолу 6. јануара и након њега; после свих манипулација на изборима у Џорџији, Висконсину, Мичигену, Аризони и Пенсилванији, намеће нам се паралела са претходним случајевима коришће-ња тобожње претње режиму зарад успостављања тоталитарне контроле. Политичка злоупотреба упада демонстраната у Конгрес 6. јануара 2021. има богату предисторију.
УЗОРИ НОВОГ РЕЖИМА САД — У преломном часу Бољшевичке револуције августа 1918. године, комунисти су искористили покушај Фани Каплан да убије Владимира Иљича Лењина да би, у року од свега неколико дана, отпочели масовну кампању црвеног терора. Током три године које су уследиле уморено је на стотине хиљада људи који су обележени као класни непријатељи. Овај талас терора потом је представљао узор другим комунистичким режимима и покретима, нарочито Кини, како да спроводе истребљења наводних непријатеља. По Лењиновој рецептури уништили су на десетине милиона живота у наредних пола века.
Председник вајмарске Немачке, маршал Паул фон Хинденбург, 30. јануара 1933. године именовао је Адолфа Хитлера за канцелара. Хитлер је испрва био на челу коалиционе владе у којој су његови националсоцијалисти имали само три министарска портфеља. Четири недеље потом, ментално лабилни холандски комуниста Маринус ван дер Либе подметнуо је пожар који је уништио део зграде Рајхстага. Још увек је неизвесно да ли су нацисти били свесни његове намере и да ли су му намерно допустили да је изврши. Сигурно је да су искористили овај догађај да би месец дана касније на брзину прогурали кроз Рајхстаг радикални Закон о посебним овлашћењима који је Хитлеру, легално и сходно слову устава, дао свеобухватне диктаторске моћи.
Демонстрације у Вашингтону 6. јануара махом су биле мирне. Један мањи део учесника протеста, укључујући инфилтриране левичарске активисте, провалио је потом у зграду Конгреса. Полиција је убила једну ненаоружану средовечну белкињу, ветеранку са 14 година војне службе која је потом постхумно демонизована у мејнстрим медијима. Ти демонстранти нису били никаква “крајња десница”, а камоли бели расисти или “неонацисти.” Они су били по свом схватању амерички родољуби. Није било подметања пожара, пљачкања, ни насумичног насиља над пролазницима као што се прошлог лета свакодневно дешавало у Сиетлу, Портланду и другим градовима.
За сада се не зна да ли су “јуриш” на Капитол 6. јануара подстицали агенти-провокатери из подземних слојева мочваре америчке дубоке државе, или су њени контролори напросто допустили да се “хаос” деси да би потом пожњели плодове које су већ очекивали. Како год било, овај догађај – који је корпоративна медијска машина одмах уоквирила према унапред спремним клишеима – савршено је одговарао интересима наступајућег режима. За само неколико сати крезуби лузери преобразили су се у домаће терористе који су покушали државни удар и који руше демократију.
Контролори америчке перманентне државе су здушно применили све старе лекције стечене из Петрограда 1918. и Берлина 1933. У стварању психозе страха исте вечери је предњачио сам Џозеф Бајден, који је у своме изливу мржње звучао као Лењин. “Оно чега смо ми били сведоци није било неслагање”, рекао је он, “није био неред, нити су биле демонстрације. То је био хаос. Оно нису били демонстранти, и да се нисте усудили да их зовете демонстрантима! То је била разуларена руља; то су били побуњеници, домаћи терористи. То је оно што су они, напросто, у основи.” Остатак Бајденове изјаве је најавио агенду новог режима. “Нереди” на Капитолу су били повод за преку осуду целокупног председништва Доналда Трампа, јер је он “од почетка покренуо општи напад на установе наше демократије.”
Наредног дана су Фејсбук и Твитер затворили Трампове налоге, наводно да би га тиме спречили да не “потпирује даље мржњу” и “подстиче насиље”. Они то нису учинили када је лидер Представничког дома Ненси Пелоси прошлог лета позивала на “устанак” против Трампове администрације, нити су то учинили када је чланица Конгреса из редова радикалних демократа Алексадрија Окасио-Кортез тврдила да наводно дискриминисаним жртвама система “није преостало ништа друго но да се дигну на устанак”. Нису малим прстом мрднули када је Камала Харис рекла прошлог лета да “немири” (у ствари насиљем пропраћен хаос) на улицама великих америчких градова не треба да престану.
У стварности Трамп ниједног часа није подстицао своје подржаваоце да јуришају на Капитол, а још мање их је хушкао да изврше неки наводни преврат. “Прошетаћемо се низ Авенију Пенсилваније,” поручио им је. “Отићи ћемо до Капитола и покушаћемо да… нашим Републиканцима, оним слабијим… пружимо ту врсту поноса и храбрости која им треба да поново поврате своју земљу. Хајде, дакле, да се прошетамо низ Авенију Пенсилваније. Желео бих да вам се свима захвалим… што сте ту, ово је невероватно.” Подстрек на тероризам? Да, Авенија Пенсилваније води ка Капитол Хилу, узвишењу на коме се налази зграда Конгреса. Доћи до Капитола је стандардни план милиона демонстраната кроз двоиповековну историју САД.
Сама претпоставка да је овај Трампов позив подстрекивао на побуну имплицира да је он сублимирано упутио прикривени миг који је био упућен и видљив само онима који носе трампистичке црвене капе. Ово је само још једно реторичко оруђе које су бољшевици и нацисти оберучке прихватали, а које сада примењује наступајући амерички режим: било какво изражавање незадовољства са делима или политиком режима равна је издаји, подстицању насиља, чак тероризму. Следствено томе се мора криминализовати и казнити. Ко не прихвата мит о Трамповој моралној срозаности и криминалној кривици, као и о намери побуњене руље његових поборника да изврше пуч, онда је и он бедни расиста која ће сносити последице. “Да се нисте усудили да их зовете демонстрантима!” (како рече Џозеф Бајден) такође значи “Не усуђујте се да сумњате у било који део нашег одобреног наратива, сада или ма када!”
“Често се призива историјски пример Немачке – понекад превише често,” написао је 9. јануара у Вашингтон посту Мајкл Бренер, левичарски професор историје на Америчком универзитету у Вашингтону. “Али ретко када је то било толико блиско нашој стварности као што је данас.” Он је у праву, мада не на начин и у духу који је намеравао. Америчка стварност јесте да се васпоставља тоталитарни режим у Вашингтону са активним учешћем свих делова дубоке (или перманентне) државе. Нови режим очекује од већине Американаца да се понашају конформистички – баш као што се понашало на десетине милиона цивилизованих Немаца током нацистичке владавине. Они ништа нису учинили да би наудили Јеврејима и другим означеним непријатељима државе; такође ништа нису учинили да би им помогли, или да подрију режим.
Јуриш на Конгрес наговештава нови талас терора против “бедника достојних презира” (како је Хилари Клинтон назвала Трампове поборнике у јесен 2016), чиме ће се само заокружити спори државни удар који је отпочео чак и пре Трампове инаугурације пре четири године. Под Бајденовим режимом сумњивог легитимитета, федералне службе које су задужене да шпијунирају Американце и да их држе под контролом добиће огромна средства за проширење свог рада. Пошто Демократска странка има оба дома Конгреса под контролом, увешће се законске мере које ће им бити неопходне да би држали “домаће терористе” под будним оком – по шаблону «Патриотског закона» после 11. септембра 2001. Половина нације ће бити прецртана, отказана, делегитимизована.
Сведоци смо наступања зреле фазе једног процеса који на Западу траје деценијама, а који је недовољно познат широј српској јавности. Пре четврт века постхумно је објављена збирка есеја америчког историчара Кристофера Лаша Побуна елита и издаја демократије о отуђењу владајућих слојева Запада од културних и моралних корена њихових народа. Лаш указује да је првобитна елита „очева нације“ била културно хомогена и да је поседовала осећај лојалности према заједници из које је поникла. Крајем 20. века, међутим, настала је нова професионално-менаџерска елита правника, медијских коментатора, академских експерата, системских аналитичара, банкара, програмера, која је без корена. Она живи у апстрактном свету манипулисања информацијама, речима и цифрама; притом ствара нови, лево идеологизовани облик политичког дискурса. Њу по Лашу карактерише агресивно секуларни поглед на свет, који води у морални и културни релативизам са поразним последицама.
Карактер кризе наговестио је Самјуел Хантингтон 1993. у свом чувеном “Сукобу цивилизација.” Он је као битне концепте западне цивилизације навео индивидуализам, либерализам, људска права, једна-кост, слободу, законитост, демократију, слободно тржиште и раздвајање цркве од државе. Његови критеријуми одишу бескореном универзалношћу, у складу са постнационалном визијом коју су најавили Бжежински, Гарднер или Толбот. Нема ни помена драгоценог наслеђа антике и хришћанства, стварних темеља развоја европске духовности, етике и осећајности кроз векове.
Демократија је у Бајдено-вој Америци претворена у манипулативни процес заснован на унапред зацртаном, идеолошки вреднованом исходу. Конкретно, након што је Трамп демонизован, политички систем не може и не сме да допусти његов реизбор. Грешка из јесени 2016. не сме се поновити. Са друге стране, мајданска операција насилног рушења легално изабраног шефа украјинске државе је била аутентично демократски чин. Дакле, правда и моралност није функција објективног понашања актера, већ је зависна од положаја тих актера на скали идеолошког вредновања – као што доказује пракса Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.
Хегемонистичка елита САД, вођена идејама самоименованог глобалног лидерства, сада ће тежити да очува и ојача “доминацију комплетнога спектра”. Довели су у Белу кућу старца који се неће одвећ мешати у свој посао. Сада се враћају на курс неолибералног интервенционизма из времена Била Клинтона. Они стога представљају, на прагу нове деценије, највећу постојећу претњу миру у свету. Под новим творцима спољне политике САД заоштриће се хладни рат са Русијом, који уистину никада није ни престао. О томе сведоче две рунде проширења НАТО пакта после колапса СССР-а и две украјинске кризе у размаку од десет година (2004, 2014). То се види и у хистеричном демонизовању Русије и хитлеризацији самог Путина, што одражава онтоло-шку нетрпељивост западне елите према Русији као таквој – независно од њених поступака. Изазови Русији суштински нису у вези са политиком и поступцима Русије. Они долазе и наставиће се без обзира на евентуалне уступке и попустљивост Кремља.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
