Опет ти пишем. Једноставно морам. Можда се понекад уплашим да ћеш ме заборавити, уплашим ако не будем могла често доћи да ме једног дана нећеш препознати. Ах, сулудо је то моје размишљање јер ко још заборави неког ко је у његовом загрљају одрастао. Можда ти пишем да те подсјетим да сам твоја без обзира гдје сам. Али ти то знаш и знаш да сам уствари дјелимично увијек ту. Не видиш ме, али знам да ме осјетиш. Права љубав се не може сакрити, а сви ми осјетимо кад нас неко уистину искрено воли.
Пишем ти јер једноставно волим да ти пишем, да на тај начин причам с тобом. Замишљам како ти вјетар преноси моје ријечи разносећи их преко твојих бујних крошњи и грмова док се птице радују мојим ријечима и цвркутом одговарају.
Морам нешто да ти признам. Тражим те у сваком брду и планини на које свијетом наиђем. Желим да ми на тебе личе, али узалуд. Ти немаш копију. Бог те је створи само ту, да над сивим кршом, испод плавог неба, увијек листаш и да вјечно чуваш све наше изговорене и неизговорене жеље и наде. Мора да ти је било симпатично гледати како на пољу са длана пуштам буба мару и гледам куда ће да полети. Како трчим баби у виноград. Најдраже ти је било гледати како идем цркви, како упијам све око себе. Знала си да ће ми требати. Знала си и да ћемо отићи…..обукла си се тада у неку другачију зелену боју. Знала си и да се многи од нас више неће састати и да ћемо моћи само чувати успомене проживљене ту поред тебе. Каква лијепа времена, ма колико понекад била и тешка. Истргнута тако нагло, нисам их поштено успјела ни загрлити.
Знаш….можда није ни лијепо….другима некако не дам ни шансу. Много је лијепих мјеста, нека чак нечим и подсјете на тебе, али џаба….нису ти. Дио мог срца је одавно теби припао. А ја кад заволим, баш заволим. Не умијем вољети површно. Ништа не умијем површно. Многи кажу, “ма то годинама изблиједи”…….не у овом срцу. Што сам старија, волим те све више. Све ми више недостајеш и све је јача жеља да се теби вратим. Сањам како ти трчим у сусрет. Само ту могу да затворених очију, главе окренуте ка небу, раширених руку, пуног даха, осјетим цијело своје постојање.
Теби припадам, одувијек је тако било. Знам да ћу ти опет писати, да не мислиш да сам те заборавила. И да хоћу, заборавити не могу оне које волим. Писаћу ти ако се можда некад опет уплашим да ћеш ти мене заборавити….то не бих преживјела. Писаћу ти јер те волим и другачије не умијем. Сандра Зечевић
