
Пре неких девет година била је олимпијада у Рио Де Жениеру где је и наша Србија била лепо заступљена. Преко стотину наших олимпијаца се такмичило, а око половина њих освојила олимпијску медаљу! Леп успех за једну малу земљу, зар не?
До тада је Новак Ђоковић освојио много турнира на путу до броја један на светској листи тенисера. Само две титуле није до тада освојио: Олимпијску златну медаљу и турнир у Сисинатију, Охајо. Можда се присећате да сам том приликом написао један чланак у ‘’СЛОБОДИ’’ у коме сам покушао да утешим Новака зато што је због губитка већ у првом колу плакао неконтролисано. Рекао сам му да је то уреду што је плакао, да је тако свету показао своју људску страну.
Међутим, Новак је после тога дана освојио још много турнира и наставио да својом бриљантношћу задивљује цео спортски свет. То не значи да није било појединих посртаја између многих успеха, али се веровало да је он најбољи тенисер свих времена, а ми смо са њиме делили његову славу. О да, освојио је евентуално и златну олимпијску медаљу и Турнир у Сисинатију, Охајо.
Људско тело може да поднесе само толико напора. Играо је повређен, платио је цену због учествовања у толиком броју турнира током толико година, а ми, његови обожаваоци патили смо због његовог сваког неуспеха. Будући да се овај господски спорт игра по целој кугли земаљској, у свакој могућој временској зони и у свако доба дана и ноћи, устајали смо у глуво доба ноћи да пратимо свога јунака.
Морам да признам, било је момената када сам се мучио гледајући Новака Ђоковића. Време никога не чека, старије звезде се гасе, нове се рађају. Нема Новак шта да доказује, учинио је све што је могло да се учини, и ја му не бих замерио да се једноставно окрене и напусти тениско игралиште.
Прошле недеље играо је Новак у финалу Мајами Опена, остављајући за собом играче као што су Димитров, Алкараз, да поменем њих неколико. Његов противник, 19-годишњи Јакуб Меншик из Чешке Републике, који је такође, и то тихо, доспео до последњег кола, до финала турнира, и поразио нашег Новака у првом сету. Некако нисам хтео да мислим на Новакове године старости и понадао се да ће Ђоковић успети да добије други сет и добије трећи, одлучујући сет. Млади Чех се боље кретао, боље сервирао, боље играо од нашег шампиона.
Било ми је тешко да гледам Новака како седи на клупи и чека уобичајену церемонију предаје трофеја. Он није плакао, само је чекао да се заврши церемонија, док је млади Чех потписивао објектив камере са ‘’1. од многих!’’, а ја могу само да замислим шта је пролазило кроз Новакову главу тога истог момента. Крај епохе?
У једном моменту у току меча Новак паде на леђа док је јурио лопту. Нисам могао да гледам предају трофеја. Те ноћи било ми је тешко да заспим. Ништа ја ту не могу, ја тако реагујем, било да гледам свој омиљени тим, или свога омиљеног играча. Много сам остарео за све ово. Ко сам ја да некоме кажем да се пензионише? Познавајући Новака Ђоковића и његову упорност он ће вероватно да само отресе прашину са мајице и да сачека следећи турнир.
‘’Новаче, немој то више да ми радиш!’’
Следећи пут ћу да сачекам крајњи исход меча и гледати Новакове репризе, ако је победио. Ако не победи прескочићу тај меч. Изгледа да сам кукавица. Можда и јесам, или једноставно имам исувише ниску лествицу за трпљење болова.
31. март 2025.