Живот далеко од отаџбине једно дуго време чини готово немогућим да останеш у вези са људима које си познавао, чак са онима са којима си у сродству. Сваки дан који проведеш одвојен од тих људи чини раздаљину све већом и већом. Колико пута смо обећали да ћемо једни другима да пишемо док је воз полазио са станице а ми махали једни другима и махали. Да, да сигурно ћемо да пишемо. Нови живот и нова средина све више су отежавали да останемо у вези са људима које смо оставили за собом. Требало је да се живи и преживи у новој земљи, а људи које смо оставили иза себе имали су сличан проблем, а време је одмицало …
Недавно ми је моја кћи донела из Србије једну књижицу коју нисам успео да испустим из руке када сам почео да је читам. Наслов јој је гласио: ’’Годишњи извештај 2010’’. Наоко безазлен наслов једне скромне књижице док не прочиташ ко подноси извештај и о чему се ради. Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.
Књижица није морала да ми каже ко су биле жртве, а ко убице. Власти Србије коначно су смогле довољно куражи да почну истрагу монструозних недела режима комунистичке Југославије онога момента када је наступило такозвано ослобођење. Разлог што сам то ослобођење назвао такозваним је очигледан. За неке је тај догађај био ослобођење, за друге окупација. Таква је политика.
Раних четрдесетих година прошлога века наши Срби у Славонији, два проминентна Србина, одлуче да се тајно састану у једном планинском селу да продискутују један могући начин да се супротставе хрватским усташама који су се били придружили немачким нацистима у Другом светском рату. Та два Србина, Недељко и Чедо, један националиста, други комуниста, састадоше се у шуми изнад Горњих Рогоља, али се састанак нагло прекиде када Чедо извади револвер и уби Недељка. А када је Недељкова мајка дошла да потражи сина они убише и њу.
Ово је био само један од примера грађанског рата у у бившој Југославији, а убиства се наставише далеко по завршетку Другог светског рата.
Магистар Срђан Цветковић, аутор ове књижице, заједно са другим члановима комисије посетише многа места и околине у Србији да би открили и обележили тајне масовне гробнице где су биле сахрањене стотине и хиљаде Срба који су најпре били мучени а онда стрељани као ’’народни непријатељи’’. На брзину организована и овлашћена организација звана ОЗНА хапсила је, затварала, а онда стрељала свакога ко је био осумњичен да је сарађивао са Немцима и четницима. Није било судских процеса, није било суда, а Србија још увек садржи много тајних гробница са хиљадама жртава које још увек чекају да буду пронађене, ископане и пристојно, хришћански сахрањене. Ово што је комисија учинила је за сваку похвалу када се узме у обзир да и после 78 година неки чланови фамилија ових жртава још увек немају три чисте да покажу места ових тајних гробница јер се боје режима! Неки од починилаца ових злочина живеше срећно и мирно и умреше а да никада нису били позвани на одговорност од данашњих власти Србије. Чак су се и хвалили да никада нећемо пронаћи те тајне гробнице њихових несрећних жртава.
Крајње је време да се овим жртвама опоје гробови и да неколико минута сећања. Небеса вапију за душама ових несрећних Срба чији су животи рано угашени само зато што нису делили идеологију Јосипа Броза, Александра Ранковића, друга Пенезића или оних ниже рангираних касапина комунистичког режима у бившој Југославији.
Да ли ће Србија икада пронаћи своју душу? Раније, а не касније?
2.12. 2020
Извор: С. Цветковић: Годишњи извештај 2010, Београд, 2010
