Није све новац, јер има много тога што се мери неким сасвим другачијим стварима; када тако поставите ствари, онда разумете зашто су некима потребни само гласачи и кликови, а не права информација
Никад не би требало да останемо без наде у сваком смислу те речи, каже Ненад Милосављевић, познатији као Неша Галија, кантаутор и рок поета.
Многи албум групе „Галија“ из 1988. године који се звао „Далеко је сунце“ сматрају пророчким за будућност велике СФРЈ и њену пропаст. Сам албум и неке песме на њему имале су наслове дела наших великих писаца: Иве Андрића, Добрице Ћосић, Бранка Ћопића, Алексе Шантића (Ми знамо судбу, Орлови рано лете, Швабица, жена које нема…), али Неша Галија истиче да је противник тог система размишљања који говори о било каквој врсти предсказања:
– То да смо ми били видовити, нема везе са истином. Човек само ослушкује време у којем живи и оно што се дешава око њега. Састављајући логички неке информације и путујући оном Југославијом, једноставно смо само писали о ономе што се дешавало на простору те земље и онда смо то и преносили. Можда је могло да буде и другачије, не знам. Нажалост, све је указивало на ону причу која се, нажалост и десила. Та плоча, и не само та из 1988. године, него и плоче из 1989. и 1990. („Корак до слободе“ и „Историја, ти и ја“), цела та трилогија, па чак и „Караван“, у суштини су говорили о томе шта се дешава. „Караван“ је, додуше, више био фокусиран на Србију као последица свих дешавања. Свако време је некако посебно, али једноставно су таква била времена и мало ко је веровао у катастрофичност која се на крају десила. Ми смо сви, некако, били одгајани у фазону како ће „све то ЈНА и држава да среде“. Дефинитивно, све време та држава се постављала као неприкосновени чувар свих грађана. Међутим, није се тако десило. Било је, нажалост, све супротно, а о томе смо ми, заправо, писали и то су биле теме те трилогије.
Покушај да и као поједници, и у мноштву пробамо да верујемо у лепше исходе, да поверујемо да музика да може да мења свет, саговорник „Слободе“ види као – идеализовање.
– Појединац никада није могао да промени ништа, а још мање музика. Ми можемо да говоримо о стварима које терају људе да размишљају, а народ је тај који мења ствари или не и то када све осети на својој кожи. Чини ми се да смо ми превише спавали у једном уљуљканом друштву које је било далеко од екстремних дешавања и мислим да је то разлог зашто људи нису били спремни на тако лошу причу. С друге стране су била велика светска дешавања. Ми смо били део тог света и, притом, јако мали и зато је било тешко одупрети се намерама највећих. Тешко је урадити нешто мимо онога што највећи испланирају, то се да лако закључити, јер прошло је доста година. Видели смо, не само на примеру Југославије, не знам ту су Ирак неке друге земље које су „надрљале“ због великих креатора света и ретко ко се могао одупрети. То није ништа ново… Кад читате историју, ви схватате да се то већ једном дешавало и то на врло сличан начин. Сећам се да сам у тих године нашао у подруму неке новине из 1937. године. Биле су потпуно идентичне! Сви ти наслови, цео дизајн информација, ма све је било исто као тих 90-их година, само су се променила имена. Историја се, у ствари, само поновила.
Кажу да се на нашим просторима историја понавља на сваких 50 година?
– Свуда се историја понавља, само што ми мало читамо и мало знамо. Чак ни ово наше време не памтимо, а камоли светску историју. Када се чита доста, онда схватиш да су промене цикличне у свим друштвима. Цела наша цивилизација је проткана смењивањем добра и зла. Наиђу времена ратова и лудила, а онда то ко преживи, причаће. Онда наиђе неко благостање, време када је свима добро и тако у круг.
Вас разумеју свуда тамо где се на нашим просторима говори језик који није потпуно идентичан, али је сличан довољно да се разумемо.
– И то је нека врста политике у којој се негира наука. Негира се нешто што наука дефинише. Кад год расправљам са људима на ту тему, увек питам: „А зашто те велике силе, као што су Америка, Енглеска итд, зашто они не измисле и кажу, ако су, рецимо, Американци у питању: „Ово је сада амерички језик, на пример!“ Све велике земље поштују науку, а зна се да је лингвистика наука које дефинише сваки језик, па наравно и наше језике, односно наш језик. Мислим да су политичари дозволили себи да буду напола дилетанти, тако што су због својих личних интереса у стању да негирају сваку научну и сваку људску вредност. Мистер долар је, дакле, највећи газда и онда се све мери са тим. Када ствари тако поставите, онда вам је јасно зашто се све овако дешава.
Са смањењем велике државе, Ви сте тада привремено изгубили публику која Вам је остала „преко плота“, односно преко граница Србије, а онда сте успели да је повратите. Како сте у томе успели?
– Успели смо зато што увек постоје људи који мисле својом главом, и овде, и тамо. Ако као човек желите да спадате у ред мислећих бића, онда морате да радите на себи, да читате књиге, да слушате естетизовану музику, да пратите естетизоване догађаје, односно да радите на себи да бисте били естетизовано биће. Али, у овим временима такви људи су најтиши, јер нису пожељни ни на једном медију… Углавном, људи са врло ниском естетиком и моралом су, заправо, најзаступљенији у медијима. О њима знамо више него о неком нашем великом човеку, а не знамо ништа о, рецимо, неком младом човеку који је направио неки велики успех. То уопште није интересантно за медије. Ми који смо матори живели смо у временима када су хероји били од озбиљног заната и озбиљне памети. Није могао баш свако да се појави ни на телевизији, нити се о сваком могло писати. Међутим, данас је време када је све то обрнуто: сви паметни људи су у тешкој илегали. Народ није ништа другачији, само су се променили глумци. Дошли су јефтини глумци, а скупи су нестали. То је Андрић, на крају крајева најбоље рекао, то је она његова чувена мисао о временима „када памет заћути, глупост проговори, а фукаре се обогате“. То је општепозната ствар, много пута изречена.
Наша Галија истиче да је свестан да њихову музику слушају и данашњи млади, који знају да је то музика која је обележила младост њихових родитеља…
– Мислим да се ту ради о две ствари. Прва је да млад човек, када ради на себи, стаса до тог естетског нивоа да разуме „Галију“, „Бијело дугме“, да разуме „Цепелин“, „Дорсе“ да разуме све те музичаре, причам овде о рок музици, али потпуно идентично је кад говоримо и о другима, о класичној музици, о књижевности. Значи, дође до тог нивоа када једноставно разуме уметнике и уметност. Све док не дође до тог нивоа, он стварно не разуме и заправо је идеалан потрошач јефтиних памфлета који се нашироко шаљу, и шаком, и капом. То је, заправо, објашњење: ти клинци који су пристали, односно одлучили да буду паметнији од осталих, они једноставно и слушају паметнију музику. Онима који нису хтели да раде на себи то је, наравно, досадно и то је увек било тако.
Што се нас тиче, наше је било само да урадимо оно у шта ми лично верујемо и оно што ми мислимо да је најбоље. Верујем да сам сваку песму урадио најбоље што сам умео. Да сам могао боље, вероватно бих боље и урадио, али очигледно је да је то било довољно да „прескочи“ неко време и да сачека неке нове нараштаје који ће ослушкивати оно време и начин на који се размишљало и писало о музици. Погледајте, када ви данас слушате музику и нова остварења, то ништа даље не одлази од неког мало бољег или горег вица. Ту нема дубине, размишљања и доношења закључака кроз неки процес који си прошао читајући неке књиге, доживљавајући неке доживљаје, велике или мале љубави… Не постоји анализа, закључци, постоји само нешто што констатује проблем, не знам – она га је оставила, па он плаче или му је криво, или обрнуто, али не постоји ништа суштински што се обраћа човеку. А човек је далеко комплексније биће, не своди се само на пуко размножавање. Када клинцима објашњавам шта је примитивизам, кажем им да је то случај ако не оду даље од елементарних ствари за које не треба никаква памет. Ако ниси отишао даље од елементарних ствари, ти се сматраш примитивним човеком, јер се примитивно не разликује од животиња, будући да сва жива бића имају исте функције. Ако желиш да будеш човек, а дато ти је право и дата ти је могућност, само треба да желиш и да радиш… Онда ти успеваш да гомилу ствари контролишеш снагом свог ума, ниси пука звер, већ размишљаш и тражиш нешто ново у људима, истражујеш због чега је човек – човек. Ту је разлика, а ја заиста мислим да је сваком човеку дато да може да одскочи и да стигне до божјих висина. Направљен си да то можеш да урадиш, само треба да желиш и да будеш вредан!
Имате ли отпор да говорите за медије у којима се све се своди на борбу за клик, иако наслов текста често нема много везе са оним о чему се о тексту прича? Читала сам недавно како сте изјавили да готово да нико не пише о догађајима и о томе шта се на њима десило, већ ко се на догађају појавио и шта тај неко мисли о томе?
– То је она огромна тема која се зове новац. Људско друштво је замишљено тако да мора да постоји нека трансмисија које ће мерити и сублимирати различите структуре, професије.. Некада су људи производили жито и мењали га за опанке или краву… Онда су измислили новац који је био најмањи заједнички садржалац и онда се новцем све одређивало. Онда је дошло време безусловног новца, то је тај либерални капитализам, који је све мерио новцем. А човек је велики као космос и не може се мерити само новцем. Не могу се све професије мерити новцем, не могу се све информације мерити новцем. Није све новац, јер има много тога што се мери неким сасвим другачијим стварима. Када тако поставите ствари, онда разумете зашто су некима потребни само гласачи, а не паметни људи, зашто су им потребни само кликови, а не права информација, не оно што је садржина, него само неки чудни бројеви, јер ти чудни бројеви данас доносе новац који ти, наводно, обезбеђује бољи живот. Сад отварамо другу тему, а велико је питање колико је то, заправо, тачно.
Верујете ли да нам као друштву има поправке или, шта мислите о оној „биће нам боље кад и ми будемо бољи“?
– Ја верујем, поновићу, у то да се све дешава циклично и да наиђе период када је то тако. Ми сад живимо у таквом периоду и биће све горе, док се друштво, једноставно, не уруши и док не почну људи да престану да размишљају о томе да је само новац тај који им обезбеђује сигурност у животу. Људи су друштвена бића, они морају да се држе заједно. Када заједно кажемо да нећемо нешто или да хоћемо, свеједно, може неко други да жели нешто друго колико год хоће, то његово се неће остварити. Све је ту ствар друштвене свести и докле год друштвена свест не дође на одређени ниво, друштво се неће променити, ствари се неће променити. Друштвени ниво се не може мењати снагом једног човека. Историја показује да када дође до довољно патње, људи се одмах „опасуље“ и онда крену да размишљају о праву на живот, задовољства, на људскост итд. Тако престану да верују у лаж и почињу да размишљају о истини. Истина је данас, нажалост, најскупља, односно – тешко се долази до ње. Истина се данас углавном сервира. Зато, кад ослушкујете размишљања разних људи по кафанама, ви заправо чујете размишљања медија, а не тих људи.
Мој саговорник истиче да ће и кроз своју музику, као и у живот, наставити да трага за истином:
– Ја ћу, пре свега, због себе то да радим. Када објашњавам својој деци која желе нешто да постигну, кажем им да морају да воле тај свој посао до те мере да буду спремни да га раде и џабе. То је све! Поставим им питање да ли знају колико има људи који живе и раде од посла који воле? Ја знам да је то страшно мали број људи! Следеће је питање: Да ли знаш шта све мораш да урадиш да би живео и радио од посла који волиш? Знају да лаж свакако мора да се искључи, јер то не може лажима да се постигне, не може ни са форама. Највећи број људи воли да прича како су успели, али само Бог зна како им је када остану сами са собом. Све то није толико ни важно. Нису битни људи, битан си ти као јединка која гледа истини у очи. Ако си способан то да урадиш, онда мислим да имаш озбиљне шансе да одеш далеко.
Као отац четворо деце Ненад Милосављевић истиче да никада није био од оних који сматрају да је родитељска улога искључиво пресудна за формирање личности детета:
– Има много параметара због чега неко дете може бити овако или онако, почевши од генетике, васпитања… Моје је да говорим шта ја мислим, а њихово је да то прихвате или не. Од тога ће зависити шта ће урадити. Кад не прихвате, нормално је да ће до тог сазнања морати да дођу на тежи начин, често и да „добију по ушима“. Не мислим да их родитељи туку, него да их живот мало „исправи“. Ако је свесно биће, онда ће умети да разуме шта се то десило, па други пут неће погрешити. Мислим да су памет и образовање најбитнија ствар на свету, јер дефинишу све. Мени је главни циљ био да моја деца стекну радну навику, да се зна да је школа њихов „посао“. Сјајно је кад свако ради свој посао не зато што сам ја тако рекао, него зато што је тако исправно! – поручује Ненад Милосављевић.
„Галијина“ песма „Трубе“ ушла је у ред најлепших песама о домовини, љубави и смрти, била она која садржи у себи оно „нешто“ балкански препознатљиво. Ипак, догодило се да у народу остане позната само по стиху као „Весели се (с људима)“ иако је њена порука много дубља. Они који воле „Галију“ одувек су текстове ослушкивали „по дубини“ због храбрости да и у временима када је истина била још презренија – „пљусну“ истину у лице онима који су мислили да је у овој причи „све било – музика“. А било је, и још увек је – много више од тога.
