Година 2025. иде као пушка запета. Шта ће ова година донети? Многи најавише, неки пророковаше, а ствари се догађају и иду. А за нас је најзначајнија – најављена Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка.
Пасхална унија, шта је то? Често ме људи из народа питају за Пасхалну унију, нешто су начули па би да знају да ли је то нешто важно, нешто што је већ било у старини, или нешто ново. Одговорио сам им: – Да ново је, али и старо. Црква је била јединствена, Једна, Света, Саборна и Апостолска све до 1054. године. Те године ће доћи до разлаза између Рима и Цариграда, и поделе на Источно и Западно Хришћанство. То је била велика трагедија у животу Хришћанске Цркве. Да би потврдили своју одлуку, из Рима је латинска делегација дошла у Цариград и донела декрет о прекиду међуцрквеног општења и предала је анатеми Цариградску Цркву. То ће мало касније урадити и Цариградска Црква према Римској. Тако се хиљадугодишња заједница Хришћанске Цркве поделила на два дела – Исток и Запад, као што се завеса у Јерусалимском храму поцепала на двоје у време Христовог Распећа.
Од тада, па ево већ хиљаду година, Рим у црквеном смислу иде својим путем, нажалост путем силе и моћи, уподобљавајући се више традицији Римске империје него Ране Цркве. Одмах после црквене схизме 1054. године, римокатолички Запад, предвођен Римским папом, напушта своје јеванђелске символе, Крст и Јеванђеље и узима штит и мач у руке и креће у освајање остатка света. Папа покрећући наводно борбу против Ислама успут је нападао све православне земље које су му се нашле на путу: Далмацију, Србију и Грчку. Западни крсташи су у тим православним земљама такве злочине и богохулна дела учинили, какве Турци нису учинили за 500 година владавине на овим просторима.
Источно хришћанство је такође ишло својим путем – путем проповеди Светог Јеванђеља, путем чувања православне вере и учења која су потврђена Саборима и светим Оцима. То је била и остала битна карактеристика православног Хришћанства уопште. Оно што ће бити велико искушење за Источно Хришћанство јесу, са једне стране Крсташки ратови (12-14 в.) које је папа повео наводно против Ислама у Светој Земљи. Међутим, на том освајачком путу су крсташи, као што смо већ рекли, опустошили и разрушили многе православне светиње и читаве градове, највише Солун а потом и сам Цариград. Познато је да су се римокатолици у то време руководили језуитским принципом – Циљ оправдава средство. Отуда њихова добра намера да ослободе Свету Земљу, оправдавала је све њихове злочине према православним народима које су тада учинили, што је небивала пракса и логика у читавој историји Хришћанства. Али кад се изгуби благодат људи се почињу руководити телесним умом и оно што им јуче није било могуће, данас им постаје могуће. Папски Крсташки ратови су у многоме ослабили Византију, која ће касније тако ослабљена постати лак плен турским освајањима, што ће бити крунисано коначним падом Цариграда 1453. године. Од тада, у грчком народу влада сећање да су Латини срушили Византију и предали је Турцима.
Турци су освојили најпре Грке, а потом и остале балканске народе, и као што је познато, овим нашим просторима су владали скоро 500 година. Да напоменемо да је наш велики архијереј, правник и историчар др Никодим Милаш, у својој књизи Православна Далмација, говори о страдању православних хришћана у Далмацији, Приморју па све до Солуна, баш у време крсташких ратова. Идући путем Via Egnatia ( Игњатијев пут који је повезивао Римске провинције Илирик, Македонију, Тракију са Константинопољем), они су за собом пустош остављали, већину православних цркава порушили, опљачкали и православне хришћане протерали са тих простора. То ће у многоме допринети да распарчано Византијско Царство Турци Османлије без много тешкоћа заузму.
Период Османског ропства је свакако један од најмрачнијих периода у историји нашег српског народа. Чим поменемо Турке, то нас асоцира на ропство, на данак у крви, отимање и одвођење српске деце у Турску, да би се касније вратили као јаничари и војници и борили се против свог сопственог народа.
Црквени живот у Србији и у српским земљама у том периоду био је сведен на минимум, а то се односи на градитељство и црквену просвету. Турски дугогодишњи зулум био је разлог да ће се у Србији покренути Први српски устанак 1804. под Карађорђем, кад је и започела Српска револуција (1804-1835) које је завршена доношењем нашег првог Сретенског Устава 1835. године. Убрзо после пропасти Хаџи-Проданове буне под Милошем Обреновићем започео је 1815. године Други српски устанак. Ти устанци нису донели пуно резултата и угушени су, али је у народу покренут српски слободарски дух и жеља да се српски народ коначно ослободи дугогодишњег турског јарма и ропства.
Вратимо се сад на најављену Унију између Рима и Цариграда, Рима и Новог Рима, која ће почети Пасхалном унијом од ове, 2025. године. Пасхална унија значи следеће: да ће од ове године па надаље, Рим и Цариград увек истога дана празновати Пасху (Васкрс) и то по древној Пасхалији Православне Цркве. Међутим, оно што је мање познато, а у нашем народу готово непознато, је да је папа прихватајући датум празновања Васкрса по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариграда да може да врши службу Петровог наследника и на Истоку. То значи да ће папа бити папа и за православне Грке и на Истоку и на Западу, што је Патријарх Вартоломеј прихватио, а потом и Цариградска Патријаршија.
Друга ствар која се најављује ове 2025. године јесте теолошки симпосион, који ће бити одржан на јесен у Риму, а који има за тему – Место и улога Римског папе у Првом миленијуму Хришћанства. За тај симпосион су се већ пријавили теолози, како католички тако и православни, али и из других конфесија. Оно што је за нас битније од тог самог симпосиона, је чињеница да ће током његовог трајања Urbi et Orbi (граду и свету) бити обзнањено даље кретање и правац којим ће ићи Унија између Рима и Цариграда. Та Унија ће бити остваривана у фазама, о чему се у јавности засад мало зна. Оно што је познато је да ће коначни циљ бити – потпуно уједињење две Цркве, латинске и грчке. Круна тога уједињења ће бити заједничко служење свете Литургије и заједничко Причешће (interkomunio). Док до тога потпуног уједињења не дође, препоручиваће се верницима једне и друге конфесије, да се могу причешћивати једни код других. По неким претпоставкама за потпуно уједињење у црквеном смислу Рима и Цариграда биће потребно 5-10 година, а по некима и више. Међутим главним актерима и заговорницима Уније то неће ни бити толико важно. За њих је важно да је та Унија започела и да неће стати док се у потпуности не оствари.
Када дође до потпуног јединства Латина и Грка и буде васпостављена тзв. древна Пентархија коју су, као што је познато чиниле: Рим, Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим, у свим црквеним и јавним гласилима биће обзнањено да је васпостављена првобитна Црква из Првог миленијума, заједничког неподељеног Хришћанства. Све хришћанске конфесије биће позване да се прикључе тој, наводно древној Апостолској Цркви, која се већ сада у медијима назива – Црква Мира. Сви они, односно, све Цркве које буду изван те заједнице биће окарактерисане и сматране да су у некој врсти нејединства и раскола у односу на нову Унију.
Што се тиче свих других Православних цркава изван тзв. грчког корпуса: Румунске, Бугарске, Српске, Чешке, Словачке, Пољске, Финске, Македонске и Руске Цркве, оне ће морати саме да се определе и заузму став према новој – старој Цркви, Унији између Рима и Цариграда. Могуће да неке Цркве пристану уз њих, а неке не. Што се пак Српске Цркве тиче, мораћемо и ми на Сабору и Синоду донети наше званично гледиште и став о новој црквеној реалности, о новој заједници Рима и Цариграда. Како ће то све заједно изгледати, шта ће и како ће се збивати, то сада никоме у потпуности није јасно. Што се тиче нас Срба, ми смо у историји морали често да се опредељујемо, почевши од Косовске битке, (1389) па сада ево до ове најављене црквене Уније између Грка и Латина. Често нам у животу ствари изгледају компликоване и тешко решиве, али су у основи једноставне. Отуда сматрамо да ми Срби немамо куд него да останемо верни својој традицији, Православљу и Светосављу. Ми треба да останемо самостална Српска Црква, што већ јесмо од 1219. године, када је Свети Сава добио самосталност Српске Цркве. Ми морамо остати оно што јесмо, што смо вековима били. То је наш завет и дуг према нашој вери, историји, традицији и култури. Ми смо део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, верни Саборима и светим Оцима, верни своме устројству – Пећкој Патријаршији, то јест својој Српској Православној Цркви. Она је наш народ водила у тешким и злим временима, па се надамо да ће наш народ и јерархија остати верни својој Светосавској Православној Цркви.
У јавности се пронео глас, а тиче се највеће Руске Православне Цркве, која ће по својој сили и моћи свакако остати изван тих нових црквених уједињења и Уније. Ова Унија која се наговештава није засноване на Светим Канонима и Догматима Православне Цркве. Она је пре плод заједничких политичких интереса, доказ силе и земаљске моћи. То све нема ослонца у вери и јеванђелском, православном учењу Сабора и светих Отаца. Та Унија је заснована на хуманистичким и земаљским интересима.
Постоји још нешто што бисмо морали рећи, а то је да постоји оправдана сумња да се нова Црква Мира, Унија Рима и Цариграда, припрема да осуди Руску Православну Цркву за неку врсту етнофилетизма – служење Руском свету, односно служење више нацији него вери, што је апсурдно и неистинито. Али ће они на овај начин покушати да искомпромитују Руску Цркву пред другим Православним Црквама и пред читавим светом.
Све ово што поменусмо у овом кратком обраћању има првенствено за циљ да колико-толико информишемо нашу црквену и ширу јавност о предстојећим догађајима унутар Хришћанства, између римокатолицизма и православља. Неки већ најављену Унију са одушевљењем очекују. Они ће у овој Новој Цркви видети остварење својих екуменистичких тежњи и либералне теологије, која је већ увелико узела маха, поготово на Западу, јер се потпуно примерила вери у човека, а не Богочовека Христа. Други су, посебно православни, много опрезнији и покушавају најављену хришћанску Унију да посматрају кроз призму светоотачког учења и Предања Православне Цркве. Једно је сигурно, да је јако тешко доћи до информација о овом догађају, јер се информације о настанку Уније скривају од очију јавности. Разумљиво је зашто. Творци овог кристалног дворца не желе да чују ни један приговор и благодатну реч која би ту грађевину могла уздрмати па можда чак и срушити. Сетимо се само шта је Римски папа рекао када је чуо да Свети Марко Ефески није Флорентинску Унију потписао. Папа је тада рекао: – Ако Марко Ефески није потписао, ништа урадили нисмо. Због тога се све око ове Уније скрива и прикрива. А Господ нам у Јеванђељу рече, да је све што је радио, радио јавно, јер је било намењено спасењу свих људи и читавога света.
На крају можемо рећи: – Ко има очи нека види и ко има уши нека чује. 21.03.2025
